Kad ljudi govore o Tomi Zdravkoviću, obično počinju rečenicom: „E, taj je stvarno svašta radio"?!

Iz ove perspektive čini mi se da je sve bilo na svom mestu. Počeo sam da shvatam da je u životu sve normalno i relativno. Drugi bi, na mom mestu, radili drukčije, jer onog časa kad sam napravio kurentno ime koje je moglo da zarađuje i obezbedi neku egzistenciju, kuću, vilu, ja sam kre-nuo suprotnim smerom. Počeo sam da ži-vim s problematikom ljudi oko sebe. Ra-dio sam u kafani, morao da komuniciram s gostima, bio stalno u tom grotlu života. To je postalo navika: da se sedne s prijatelji-ma, da se popriča, popije i podeli s drugi-ma. I tu povratka nije bilo.
Kafane su u ono vreme bile jedine estradne pozornice?

Naravno, zato je za mene bila čast da iz Leskovca odem u Sarajevo i tamo pevam u hotelu „Evropa". Tad je bilo malo pevača, radio, štampa i televizija nisu se mno-go bavili narodnom muzikom. Tiraž od pet hiljada - bio je ogroman! Nisam ni smeo da sanjam da ću stići na radio talase: to je uspevalo samo nekolicini velikana. Pet-naest godina, iz večeri u veče, pevao sam u kafani, ali mi je sav taj publicitet bio da-lek, nedodirljiv. U „Gradskom podrumu" sam proveo tri godine - pevajući od osam uveče do četiri ujutru, a izdavačka kuća „Borba" bila je preko puta mene. Sretao sam sam puno novinara, urednika, sve mi je bilo nadohvat ruke, a ustvari, tako da-leko, jer su drugi bili popularniji, slavniji. Ljudski je bilo sanjariti o slavi, da te ljudi znaju, prepoznaju na ulici. Sećam se, pe-vao sam u Sarajevu sa Džimijem Stanićem i Ivicom Šerfezijem, početkom šezdesetih godina. Neki klinci hteli su da se zafrkava-ju, pa su došli i tražili mi autogram: nisam bio siguran da li se šale, ali sam ipak pot-pisao. Onda je pukla bruka u čaršiji: ima neki ludi pevač u „Evropi" koji deli auto-grame! Počeli ljudi svake večeri da dola-ze i da se sprdaju, tražeći autograme! Ni-šta nisam kapirao dok mi prijatelji nisu re-kli da sam, ustvari, predmet opšte zajebancije!

Era Tome Zdravkovića počinje krajem šezdesetih godina. Nekoliko vaših ploča dobro su uzdrmale Jugoslaviju?

Imao sam sreće da, kad su ploče poče-le da mi se prodaju u velikim tiražima, već budem zreo i iskusan pevač koji je tolike godine proveo u kafani. Iza sebe sam imao pesme koje su u tim kafanama već živele: „Ciganku" sam, recimo, napravio još 1962. a snimio je tek šest godina kasni-je, „Buket belih ruža" takođe. Bio sam neopterećen pravljenjem pesama: nisam imao pritisak neke produkcije ploča da moram da komponujem po svaku cenu, kao što danas ljudi rade.
Onda su stigli i novac i popularnost?

Valjda sam ja u mladosti video u filmovi-ma ili pročitao u knjigama - o pozitivnim ličnostima i dobrim ljudima. Voleo sam da se igram dobrog čoveka, da ljudima či-nim: da nekom kupim sto karanfila, jaknu, da načinim neku ludost koja za druge nije normalna. Meni je to prijalo. Pare su mi služile da se zabavim, jer me je sve interesovalo. Ako se nađem u društvu gde su se kockali - i to me je zanimalo. Ali, kockam se van sistema. U tim krugovima kažu da sam najveća ovca koja se rodila za kocku, i to je najverovatnije istina. Dok oni igraju za pare, ja se zabavljam. I kad nisam imao para, bio sam miran i srećan...

Na praktičan način uključili ste se u borbu protiv alkoholizma: godinama ste ga lično, i u lepim količinama uništavali?

Nikad nisam pio zato što volim alkohol: uvek je kretalo od par tura pića i to uvek u društvu! Vremenom, naravno, sticale su se navike kad je alkohol u pitanju, pa sam sam sebi bio i bolji, i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svo-jih ćefova, koji voli da mu muzika svira, ko-ji na taj način hoće svega da se oslobodi, svih briga i problema. To su neka poseb-na uživanja koja su me kačila pet, šest, de-set godina: uz muziku bismo ostajali ćelu noć, pričali, pili, ludovali. Onda ti nije važ-no da li je neko doktor nauka ili skretničar, važno je da je on čovek čije ti društvo pri-ja. Zato i dan danas kod kuće ne pijem i ne pušim: ali čim izađem u kafanu onda je to nešto deseto! To onda ne traje dva sata pa 'ajdemo kući. Znali smo da u kafanama provedemo tri-četiri dana neprekidno! Sad sam sve to pomalo izgustirao. Nekad nisam mogao da smislim a da uveče ne izađem u grad - sve sam mislio da se negde nešto dešava i da tamo moram da bu-dem! Ipak mi sad mir mnogo više imponuje.

Na vrhuncu popularnosti, negde sredi-nom sedamdesetih, iznenada ste otišli u SR Nemačku, docnije u Kanadu?

Ja sam tad živeo kao da sam pao s neba! Shvatio sam da ništa nisam napravio, a bu-dući da sam bio vrlo siguran u sebe rešio sam da probam nešto novo, I Nemačka i Amerika su mi bili izazovi koje sam hteo da probam. U Nemačkoj se ništa nije de-šavalo: pevao sam, zarađivao neke mar-ke, samo je sve bilo mnogo ružnije - ti ma-li, sitni burdeljčići u koje dolazi naš svet. Za te ljude je hiljadu maraka bogatstvo: po prirodi stvari, takav čovek odmah po-staje bahat, osion, vuče te za rukav, gura ti sto maraka, hoće da te kupi. Kad sam, re-cimo, došao u Kanadu, znao sam da neću pevati u „Hiltonu" ili „Holidej Inu", bio sam svestan gde ću raditi. Ljudi koji su me slu-šali bili su pažljivi i obzirni dok me nisu izgustirali... onda im služiš da se sprdaju s tobom, da ti govore da si propao čovek, da više nemaš gde da pevaš, kao što se meni desilo. I bukvalno sam dotak'o dno života!

Godine 1978. vratili ste se u zemlju. Kakva vas je publika čekala?

U vreme kad sam ja bio aktuelan, od 1968. do 1974. ovde se izuzetno dobro živelo. Kad sam se vratio, i naravno, kasnije, shvatio sam sve razmere krize: čak ni kafane više nisu ono što su nekad bile! Ja sam u kafani „Stadion" pevao dve godine, 1965. i 1966. i sećam se, po mesec dana unapred rezervisalo se mesto, a sad mesta u celom Beogradu kol'ko hoćeš! Promenili se ljudi, nemaju više para, promenila se ta publika po kafanama...

Uz pesmu je, često, atmosfera naelektrisana?

Jeste, priznajem, naročito ako pesma ima neke druge povode, sem muzike. To-ga nekad nije bilo. A pevao sam po celoj Jugoslaviji, i ista mi je bila publika u Sara-jevu, kao ona u Ljubljani gde sam pevao u hotelu „Slon". Strašno je kad čujem da nas pesma deli. Užasno! Ali, sve je to plod ne-kog vaspitanja, neke kulture. Ako dete od osam godina sluša svog oca koji pogrdno govori o Hrvatima, budimo sigurni da će u sedamnaestoj godini to dete da manifestuje nekakav otpor ili mržnju. Dakle, pri-ča počinje u detinjstvu, u samim ljudima. Takav problem nikad nismo imali, ni ja, ni moja generacija. Mi smo preživeli rat, ži-votarili, kao dete sam se igrao mecima i granatama po zapaljenim zgradama. Za mene je bio pojam imati parče hleba: ni-sam imao vremena da razmišljam da li je neko Srbin, Hrvat ili Musliman. Danas je devalvirala ideja jugoslovenstva i ne znam kakva je to pamet koja hoće da nas deli po nacionalnostima i po republika-ma. Neko može da buda Musliman, ali je za mene on prvo čovek, Jugosloven! Šta me interesuje da li je neko Kinez ili Šveđa-nin ili Slovenac - ako je dobar čovek! Me-ni je svejedno da li je Niš na Nišavi ili Miljacki. Da nije tako, onda bih počeo da raz-mišljam smem li da jedem vojvođanske lubenice ili kosovske višnje, jer su tamo i lubenice i višnje drugačije, nacionalne lu-benice i nacionalne višnje, drukčije od srpskih i hrvatskih! Meni je nepojmljivo da se takvim deobama poklanja toliko paž-nje. Jedino mi je bitno kako da to izbacimo iz glava ljudi, da ih uverimo da greše.

U vreme vaše mladosti izjasniti se kao Jugosloven bilo je normalno. Danas su se granice normalnosti malo pomerile?

Nikad nisam verovao da će biti ljudi koji se neće izjasniti kao Jugosloveni, a rođeni su u Jugoslaviji! A, eto, ima ih! Šta ti ljudi dobijaju ako stalno ističu svoju nacional-nost? Da li postaju pametniji, lepši, šta li? Sva ta podeljenost u našoj zemlji je ružna, strašna... Jugoslovenstvo treba da se oseća i da se nosi bez opterećenja. O tome čak i ne razmišljam, ali vidim da ima usija-nih glava. Pevao sam nedavno u Beloj Pa-lanci i priđe mi jedan momak od dvadese-tak godina i kaže: „Pevaj mi nešto srpski!". Istog trenutka se malo šokiram i odgovo-rim mu da se obrati svom predsedniku opštine, jer ja lepo pevam na razumljivom jeziku! Uopšte, čini mi se da smo malo pogrešili šireći tabu-teme: čim čovek misli da je nešto zabranjeno to mu odjednom postaje mnogo važno. I ne vidim razloga da sutra ne napravim pesmu o Kosmetlijama koji su mi dragi, jer imam bar pedeset Šiptara koji su mi lični prijatelji. Te kontak-te treba negovati, a ne da se osećam kao da idem u Kinu kad odlazim u neki TV cen-tar!

Događaji na Kosovu su, na žalost, već toliko godina stalno aktuelni. Tamo redovno gostujete?

Gotovo svake godine. Ta njihova publi-ka je sjajna. Sećam se da sam 1981. gostovao na Kosovu, u vreme kad se sve ono ru-žno i strašno dešavalo. Bio sam u Peći, pevao pred tri hiljade ljudi, i onda se pitao da li je na koncertu baš sve bio srpski živalj? Kad su mi posle koncerta prišli neki klinci i tražili autogram, želeći da popričaju sa mnom, pitao sam ih da li je bilo Albanaca na Kosovu. „Svi smo mi ovde Albanci" rekao mi je jedan momak i pokazao na njih dvadesetak! Verujem da to nasilničko po-našanje, ta mržnja, taj separatizam, nisu prisutni u običnom čoveku, Albancu, koji mora da se bori za egzistenciju, da radi, da izdržava porodicu. Taj mali radni čovek, Albanac, već ima strašan kompleks da na Kosovu ništa ne valja i da se samo čeka prilika da se nešto ružno objavi i pla-sira u javnosti. To je strašno opterećenje! Jer, nemoguće je da su svi Albanci siledžije, manijaci i ubice: to nije tačno! A to se, onako između redova, protura ljudima... Zalagao sam se da ostvarimo što više kontakata s Kosovom: da tamo krenu pevači, fudbaleri, glumci, da razgovaraju s naro-dom, da osete taj puls života, da pomog-nu. Par puta sam na Kosovu upoznao neke ljude, Albance, i kad čuju da sam iz Beo-grada već su pomalo uplašeni, već brane nešto što s njima nema veze. Hoću da ka-žem, fali nam kontakta, ljudskih razgovo-ra, prijateljstva...

Govorite to iz iskustva?

Naravno. U vreme početka kontrarevo-lucije na Kosovu, bio sam u Tetovu, sa direktorom Doma kulture. Seli smo u kafanu, počeli da pričamo o Kosovu i kad sam čuo njegove priče zgražavao sam se. Onda me je on upozorio da budem tiši, jer preko puta za stolom sede dva Albanca. Ja malo popio... ustanem i krenem za njihov sto. „Jeste li vi Albanci?" pitam. „Jesmo", reče jedan i poče da bledi. „Dođi za moj sto, kažem, ja sam iz Srbije, ja sam Toma Zdravković. 'Ajde da se poljubimo i da bu-demo drugovi!". Bili su šokirani, ali su ipak seli, pa smo se lepo napili! I oni su mi pri-čali o Kosovu, i sami zapanjeni onim što se dešava, ali srećni što ima neko da ih saslu-ša. A to nam danas fali: da jedni druge ma-lo bolje čujemo!

„O, Stari, Stari"
Nacionalističke pirove niste osetili na svojoj koži?

Jesam, samo jednom, u Listići, za vreme „maspoka". Pevali su mnogi pevači: Arsen, Hoki, Ivica Šerfezi... Na svim plakatima po gradu meni su „otkinuli" glavu, ali tome nisam pridavao značaja. Međutim, na koncertu sam pevao poslednji, i čim sam izašao na scenu publika je bez razlo-ga počela da zviždi. Onda su svi ustali i masovno napustili koncert. To me je stra-šno pogodilo. Nisam mogao da se pomi-rim s tim, bez obzira što sam bio jedini pevač iz Srbije na tom koncertu. Sutradan ujutru, sednem u kola i odem u Listiću. Uđem u jednu berbemicu da se obrijem i da vidim da li me ne trpe kao pevača ili je nešto drugo u pitanju. Tamo sam upoznao par ljudi koji su potpuno drukčije reagovali, kojima je cela situacija bila smešna i koji su me molili da dođem, i održim solistički koncert. „Videćeš, biće puna sala i svi će pevati s tobom". Eto, ima trenutaka kad su ljudi izmanipulisani, kad se izgube - ali to zlo nije u njihovoj prirodi. Garantujem!

Zna se da ste svojevremeno komponovali pesmu o drugu Titu, ali ona nikad nije snimljena?

U mom životu, Tito je imao posebno mesto. Godinama sam imao strašnu potrebu da o njemu napravim pesmu, ali budući da je on velika ličnost, a moje pesme žive u kafanama, mislio sam da sve to nije u skladu sa mojim mogućnostima. Da je pe-smu o Titu napravio jedan Konjović, to bi iz cuga prošlo: ali ako to pravi jedan Toma Zdravković skoro da se ne sme! Ipak, Tiletu sam posvetio i napisao jednu pesmu. Zvala se „O, Stari, Stari", i komponovao sam je u vreme kad nam je svima bilo pot-rebno poleta, kad sam želeo da, kao je-dan kurentan pevač koga mase slušaju, podstaknem ljude da o tome razmišljaju, jer sam i ja deo društva i ove sredine, sa svim pravima i obavezama. Tekst je ova-kav:

„O, Stari, Stari,
o, živi, živi,
poletite golubovi preko sinjeg mora
na krilima odnesite pozdrav srca moga
Nek nam Stari dugo živi
s pesmom u srcu,
nek sa nama deli i dobro i zlo,
o, Stari, Stari,
o, živi, živi..."

Bilo je to razmišljanje miliona ljudi u Ju-goslaviji i nije trebalo biti Šekspir ili Andrić pa napraviti takve stihove. Obrad Jovović iz „Jugotona" i ja odlučili smo da na drugu stranu ploče snimim pesmu „Jugo-slavija", jer zbog ozbiljnosti teme nije ima-lo smisla da snimam „Ljiljanu" ili „Buket belih ruža". Onda smo traku odneli u Kabi-net predsednika Tita da pesme presluša-ju i odluče da li mogu da se snime na plo-ču. Oni su traku čuli i poslali je Radio Beogradu. Tamo su preslušali snimak i odluči-li da je to kič: tako mi je pričao sad pokojni Duško Radančević koji mi je objasnio da su čak imali partijski sastanak zbog moje trake! Kolegijum se sastao i ispred Radio Beograda taj snimak odbio. Nakon svega, pesmu sam prekrstio u „Majko, majko", pa ta numera i dan danas živi u narodu. Sve me je to mnogo pogodilo, jer sam pošteno i patriotski razmišljao, a vidi-te kako su mi uzvratili.

Pesmu o Jugoslaviji ste tek naknadno snimili?

Jesam, kad sam se vratio iz Amerike, ali su u međuvremenu Zahar i Danilo Živković napravili pesmu o Jugoslaviji koja je postala izuzetno popularna, pa ovu moju niko nije ni slušao. Zao mi je što je tako ispalo: tekst je bio jugoslovenski, govorio o jugoslovenstvu, o domovini, ali je pesma zakasnila, mada je bila prva koja je ovoj zemlji bila posvećena. Uopšte, na tom jugoslovenskom zajedništvu treba iz sve snage insistirati, jer nije dovoljno ako jednom godišnje „Karavan bratstva i je-dinstva" krene iz Zagreba u Beograd i obrnuto. To mora da bude stalna praksa, kako među narodom, tako i među političa-rima.

Poziv političara-profesionalca danas ni-je tako zahvalan posao?

Raditi taj posao danas nije nimalo lako: problema, hvala bogu, ima na hiljade, od privrede do nacionalizma. Stalno mi se čini da političarima fali obična ljudska, na-rodna reč, jer imam utisak da su stalno u preozbiljnim situacijama.

Mislite li da bi im odlazak u kafanu ili na koncert narodne muzike mnogo značio?

Kako da ne! Ne verujem da je ikad na mom koncertu bio makar jedan političar, što bi bilo predivno... Jednom sam na tele-viziji zapazio Lazara Mojsova koji je bio na „Kolarcu", na koncertu Ive Pogorelića. Ne mislim da je političarima odvratno da prisustvuju koncertu Lepe Lukić u Domu sin-dikata, ali da sam na njihovom mestu, sam bih sebe naterao da dođem, da se umešam u narod, da se makar prošetam uli-com! Što ja ne bih mogao da se sretnem sa Đuranovićem i da ga pitam: „Kako si? Hoćemo li da popijemo kafu?". Voleo bih takve ljudske kontakte, baš kao što je Tito činio, ili ljudi iz njegove generacije. Ti lju-di nisu bežali od života, od naroda. Zašto Sinan Hasani ne bi došao na moj koncert da mi bude počasni gost? Da malo popri-čamo o estradi, o nekim lepim stvarima, ne samo o problemima...

Iz starije generacije političara, prijatelj i kum vam je bio general Zekić?

Miloša sam upoznao kad sam bio na po-četku karijere, negde 1957. ili 1958. godine. Upoznao sam njega i Franju Herljevića jer su obojica iz istog kraja, iz Šehovića. Znati generala u to vreme bio je doživljaj, a meni je želja bila da ga vidim u uniformi koju je retko nosio. Za moje venčanje si-lom sam ga naterao da obuče generalsku uniformu - imati generala za kuma, za me-ne je bila velika stvar! Ali, upoznao sam i druge političare... Koču Popovića sam sreo u kafani „Stadion" gde sam pevao malo ozbiljniji svetski repertoar. Njemu se to dopalo i jednom je ustao sa stola i stoje-ći mi aplaudirao. To mi je ostalo u sećanju, to i danas pamtim, jer su mi ti revoluciona-ri puno značili, ne zbog svoje funkcije već zbog svojih dela. Ne treba ni tu preterivati, jer ne možeš da sretneš svakog iz Predsedništva SFRJ pa da mu kažeš: „'Ajde da se družimo u kafani!". To je ludo! Ali, stra-šno bih voleo da mi Predsedništvo bude gost na jednoj večeri i da sa njima pričam, da i oni upoznaju Tomu Zdravkovića. Da se ispričamo, da malo popijemo, da kaže-mo koju reč jedni drugima...

Najveća čast bila je pevati Titu?

Pevao sam dvaput pred Titom: prvi put u Karađorđevu sedamdesetih godina. Tad sam izveo dve pesme: „Odlazi, odla-zi" i „Sliku tvoju ljubim". Prvi put sam bio blizu Tita, strašno istremiran i stalno imao želju da priđem tom stolu koji je samo pet-naest metara bio udaljen od mikrofona. Na žalost, nisam imao priliku lično da ga upoznam. Drugi put sam pevao Titu u Sa-rajevu, mada sam imao želju da mu pevam još mnogo puta.

Verujete li da je šteta što ima tako malo kontakata između političara i estrade?

Velika je šteta. Nas pevače ne koriste onako kako bi možda trebalo, a zna se da nam narod veruje. Baš zato, vredelo bi iskoristiti tu šansu, u korist politike i estra-de, na obostrano zadovoljstvo, i na zado-voljstvo publike, naravno.

Kad govorimo o publici, indikativno je da Toma Zdravković na svoje koncerte uglavnom privlači - mladu generaciju?

Nije u pitanju samo muzika... ljudi znaju šta sam sve radio, proživeo. Oni počinju da se identifikuju s tobom, da te zato vole. Ta mlađa generacija, recimo, ne misli da sam ja šašav čovek. Ali, njima takva slobo-da prija, jer oni vole ono što štrči, što nije obično. Ne radim ja to sve zbog toga što sam napravio scenario kako ću živeti idu-ćih dvadeset godina. Ali sam sve činio instinktivno i to se ljudima sviđa. I među kole-gama, i među publikom ne uzimaju me ozbiljno - ali me zato vole. Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala, da ne-mam para, da sam pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam. Malo otkačen, si-gurno.

Još uvek?

Pa dobro. Napijem se koji put, svratim u kockarnicu, idem na fudbal... Ne kockam se da bih dobio, već zato što je vreme re-lativno i što me interesuje ono neobjašnji-vo u ljudskoj prirodi. To u kocki mogu da istražujem, jer nije samo bitno pogoditi broj u ruletu, već osetiti nešto što je dubo-ko u tebi. Uostalom, ljudi se kockaju u ra-tovima, u politici, u investicijama, a meni je san da se kockam sa 100.000 dolara! Jedne noći, u Baden-Badenu dobio sam 80.000 maraka i iduće noći sve izgubio ostao opet „zero"!

Šta vas kod pokera uzbuđuje?

Tri keca! Šalim se, taj odnos s kockom mi je bitan, jer jedino tako možeš da upoznaš sebe i druge ljude. Uopšte, novac mi nije bio bitan. Razmišljao sam nekad... bože, ljudi prave kuće! Ali je to glupo! Mislio sam da sam ja genije jer mogu da potro-šim pet miliona za veče! Šta će mi kuća kad imam jednosoban stan! I, stvarno, ispostavilo se da mi je to dovoljno. Ne tre-ba mi više.

Ovakav Toma Zdravković još vam nije dojadio?

Nije! Moja veza s muzikom je mnogo ozbiljnija nego što misle kolege i publika. Vrlo me smešno jednom nešto pitao Miro-slav Ilić. Sedimo on i ja sami u „Šumatovcu" i on me pita: „Dado, šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane?". Bilo mi je mnogo čudno: zašto da prestane? Šta ima to da prođe? Jer, ja ništa drugo ne umem i ne znam da radim - sem muzike. Od nje živim i za nju živim...