KARIJERA - 7 March 2011 - Blog - www.tomazdravkovic.ucoz.com
  Saturday, 2016-12-10, 7:26 AM
Welcome user | RSS
 

Main | Blog | Registration | Login
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 609

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Main » 2011 » March » 7 » KARIJERA
2:51 AM
KARIJERA
Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se živelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio ,,imidž" kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržaj-niji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u obla-ku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!

Po prvi put u takvom okolišu našao se Toma Zdravković u leskovačkoj „Dubočici". Nije mu bilo teško da uleti u film čiji su kadrovi, samo za posmatrače, stalno bili jednolični: tura pića, tura pesme, tura od gostiju, tura za goste. U muzikantskim kru-govima brzo se čulo da u Leskovcu peva „neki Toma" i da sve zna: narodne, zabav-ne, starogradske pesme, francuske šansone i italijanske kancone. Sa reputacijom muzičkog mahera, uputio se u tuzlanski hotel „Bristor" i na licu mesta šarmirao pu-bliku koja je iz večeri u veče punila salu. Postao je lokalni estradni heroj, ali se tim nije zadovoljavao: želeo je da sam nešto komponuje, prčkao je po klaviru, i konač-no napravio pesmu „Anđela" za koju je bio ubeđen da je genijalna, ali kad je video da mu se orkestar smeje - shvatio je da još nije kompozitor.

U Tuzli se prvi put ozbiljno zaljubio. Upoznao je visoku, vitku plavušu Slavicu, rodom iz Travnika, studentkinju u Beogra-du. Za nju je našao stan u Tuzli, maštao o venčanju, uveren da se tako moralne devojke više ne sreću. Jednog dana, našao je Slavičin dnevnik i šokirao se: njegova me-zimica pedantno je vodila podatke o svom intimnom životu sa poznatim i nepoznatim muškarcima. Želeći da joj pruži još jednu priliku, po isteku ugovora u „Bristolu", To-ma je Slavicu, preko Beograda, poveo u Novi Sad.

„Došli smo prvo u Beograd - pričao je Toma Zdravković novinaru Draganu Gajeru jula 1971. u „Politici ekspres". - U ono vreme bio mi je dobar prijatelj Dragan Toković koji je pevao u kafe-baru „Terazije". Obratio sam mu se za pomoć i zamolio ga da me preporuči nekom lokalu. Toković, veoma popularan, nije više hteo da peva u Bezistanu, pa me je upoznao sa šefom ba-ra. Misleći da sam na nivou Dragana Tokovića, ponudio me je da ga zamenim. Sutra-dan je održana proba. Uhvatila me je grd-na trema, jer su tad u kafe-baru u Bezista-nu svirali najbolji muzičari, kao Vasa Belošević, saksofonista Caki ili Lale bubnjar. Da sve bude gore, na probi su se obreli i slavni fudbaleri Dragoslav Šekularac i Zo-ran Miladinović. Tad sam prvi put u životu video Šekularca. Ta velika imena su mi se podsmevala dok sam pevao... Utučen i iskompleksiran, uopšte nisam primetio da Slavica sedi sa Zoranom i da sa njim čavrlja kao sa starim prijateljem. Shvatio sam da tu nešto nije u redu tek kad sam im pri-šao. Pred celim društvom rekla je kako mora da obiđe neke prijateljice. Šta sam mogao nego da se složim. Vratio sam se u pustu sobu hotela „Balkan" (...) Nije se vra-tila do osam uveče, tako da sam opet kre-nuo iz hotela. Pojavila se tek posle ponoći, u društvu Zorana Miladinovića i nekih devojaka i mladića". Ne želeći da sebi prizna istinu, Toma je sa Slavicom krenuo u Novi Sad. Na jedvite jade dobio je angažman u hotelu „Vojvodi-na" i nastavio sa svojim ljubavnim muka-ma. 

Nezadovoljstvo na privatnom planu reflektovalo se i na posao: Toma je tražio stepenicu više i konačno dobio priliku da 1962. peva u baru beogradskog „Metro-pola". U modi su bili šlageri i kancone tipa „Ave Marija", „Granada", „Katari" i „Gitara romana". Često je gostovao u okolini Beo-grada, pa je tako svratio i do Zrenjaninskog hotela „Vojvodina". Jedne večeri upoznao je zgodnu crnku: ime joj je bilo Olgica. Sasvim omađijan, zaboravivši na Slavicu, Toma ju je pitao da se uda za njega i da iznenađenje bude veće, devojka je pristala! Brak je izgledao uspešan sve dok Toma 1963. nije dobio poziv za vojsku: mada je brzo pušten, zbog slabog zdravlja, bračne trzavice su počele i ne-koliko meseci kasnije Toma i Olgica su se razveli u Osijeku.

Kao što ostali svet menja košulje, Toma je u to doba menjao kafane: pevao je u no-vosadskom „Putniku", beogradskoj „Topčiderskoj noći" i na Svetom Stefanu
„Odleteo sam do Titograda nekim sta-rim „konvejerom" - pričao je Zdravković, u ispovesti za ,,TV Reviju" 1984. godine. - Stigao sam u Titograd uveče. Sećam se, došao sam do hotela „Crna Gora" i pitao se kako da dospem do Sv. Stefana. Niti znam gde je to, šta je, totalno nepoznat kraj! Predžonjao sam do jutra na nekoj klu-pi u parku, jer nisam imao lovu za hotel. Ma, love nikad nije bilo. Išlo se, tako, bez para (...) Tako sam stigao i do Svetog Ste-fana, upoznao orkestar i počeo da pevam na najlepšoj terasi na Jadranu.

Jednog da-na, vraćajući se sa plaže, svratim do re-cepcije. Kažu, imaš telegram. Meni se go-dinama niko nije javljao. Ni od kuće, niti sa bilo koje strane. Ma, ni moji, iz Pečenjevca, prema Leskovcu, nisu mogli znati gde sam. Ja sam se od njih otkačio, i od kafane do kafane, po celoj zemlji... Uzmem tele-gram, a u njemu stoji da se hitno javim jed: nom lekaru u sarajevskoj bolnici. Lekar, koji je poslao telegram, dodaje da je Slavica teško bolesna i da želi da me vidi. To me je totalno šokiralo..."

Kad je stigao u Sarajevo, Slavicu nije mogao da prepozna: izgubila je trideset kilograma, bila neizlečivo bolesna. Samo je ćutala, ništa nije govorila. Sasvim razo-čaran, Toma se nije ni vraćao u Sveti Stefan. Želeo je da ostane u Sarajevu pored Slavice, ali angažman nije mogao da dobi-je. Morao je opet u Tuzlu, u „Bristol", gde mu je nekoliko dana kasnije stigao još je-dan telegram, ovog puta sa obaveštenjem da je Slavica umrla. Nije imala ni dvadeset godina.

Tako je nastala pesma „Buket belih ru-ža" o čijoj genezi Toma nije javno govorio. Jedino je publika - još tada u „Bristolu" - osetila da Toma ne peva pesmu, već svoj život.

On drukčije nije ni mogao...

Zdravkovićeva kafanska karijera, u me-đuvremenu, nastavila se angažmanom u niškom hotelu „Park", odakle je prešao u beogradski „Gradski podrum" gde je tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutro. Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskusta-va: još jedan emocionalni tesnac rezulti-rao je pesmom „Ciganka" koja je hitro po-stala nova kafanska himna, ali je samo ma-li broj ljudi znao njenog autora. Kad je 1963. „Diskos" ponudio Zdravkoviću da snimi prvu ploču, ovaj je računao na „Ci-ganku", ali su odgovorni bili ubeđeni da ona nije hit. Odlučili su se za jednu Tominu novu melodiju („Što te večeras nema") ko-ju su upakovali sa numerom Enrika Masijasa „Žena mog prijatelja" i pesmama ,,Deca zemlje" i „Esađerata".

„Diskos" je izdao prvu ploču bez ikakve reklame - zabeležio je Tomina sećanja novinar Dragan Gajer u „TV Reviji". - Tako je onda bilo: ko hoće da kupi, kupi. Bez ikakve najave, bez reklame, ništa! Kad je izašla nova ploča, pomislio sam da ću po-stati poznat, popularan. Ploča je izašla i ni-šta se nije dogodilo. Prvi put sam je video u izlogu radnje u „Albaniji". Uđem da vi-dim da li će neko da je kupi. Neke dve devojčice traže od prodavačice pesmu koju ova nije znala. Nešto kao: moj drug, pa že-na, pa prijatelj... Ja shvatim da traže moju ploču, onu „Žena mog prijatelja" Enrika Masijasa. Prodavačica kaže da nemaju. Meni neprijatno, jer radi se o mojoj ploči. Ipak, objasnim prodavačici - eno je, tamo gore. Skine je i stavi na gramofon. Devojčice oduševljene. Jedna komentariše, držeći omot: Jeste, fino peva, ali je mnogo gadan! - Odmah sam zbrisao napolje da me ne prepoznaju..."

„Gradski podrum" nije zažalio što je angažovao Tomu. Naprotiv, mršavko koji po svim principima marketinga nikako ne bi smeo da uđe u kafanu, a kamoli da stane ispred mikrofona, magnetskom pri-vlačnošću plenio je publiku, vodeći je u boemska raspoloženja neviđenom emo-cionalnom snagom. Zdravković ni tad nije imao gromki, zvonak glas koji je lomio ča-še i lustere: njegovo oružje ležalo je u ta-nanim nitima osećajnosti na čijim su se talasima gosti ljuljuškali, prepuštajući se Tominim pričama o sudbinskoj povezano-sti kafane i ljubavi.

Da bi na ličnom primeru pokazao da je to tačno, Toma nije morao dugo da čeka. U „Podrumu" je upoznao Milicu, sa kojom se, posle nekoliko meseci, venčao. Svedoci onog vremena sećaju se da je Mi-lica bila mirna i razložna, i uz nju, činilo se, i Toma više nije onaj stari: nije mnogo pio, manuo se kocke i boemskog društva koje ga je, po zlehudoj tradiciji, svuda prati-lo. Pomirio se sa činjenicom da će ostati kafanski pevač i da od ploča ništa neće biti. U sklopu bračnog prevaspitavanja, prešao je u kafanu „Stadion": već posle nekoliko nedelja, za kafansku klijentelu Beograda „Stadion" je postao kultno mesto - tamo je pevao Toma Zdravković!

Nastupajući pred probranom publikom, Toma je do savršenstva izgradio svoju kafansku reputaciju. S lakoćom je „upra-vljao" gostima, menjao raspoloženje, krei-rao atmosferu, pa je svima, osim Tomi, bilo logično što mu je Obrad Jovović, šef „Jugotonovog" predstavništva u Beogradu ponudio da snimi ploču. Bez velike nade, odneo je Jovoviću demo-snimke pesama „Ciganka", „Marta", „Nikad neću da te zaboravim" i „Anđela", a ovaj je Iliji Geniću poverio da uradi aranžmane. Na veliko Tomino čuđenje, ploča je brzo objavljena: dogodilo se, eto, da neko i održi dato obećanje! Singl je postao zlatan, što je Tomi otvorilo sva, do tad, zatvorena vrata.

Radio stanice i televizija više ga nisu zao-bilazili, počeli su čak da se za njega interesuju i organizatori zabavnomuzičkih fe-stivala, sasvim zbunjeni da li je ono što Toma komponuje i peva, narodna ili zabav-na muzika. Ostaće zabeleženo da je na „Beogradskom proleću 69" Toma, u alternaciji sa Anom Štefok, pevao pesmu „Duška". Usledili su singlovi sa pesmama „Ja nemam nikog na svetu", „Rogonja", „Voli me do sutra" i „Kamena stena", i svi-ma je bilo jasno da posle Tome Zdravkovića narodna muzika više nikad neće biti ista.

Primetili su ga čak i šefovi Splitskog fe-stivala, pa su mu 1969. uputili poziv da učestvuje na velikoj internacionalnoj fešti. „Jugoton" je, međutim, smatrao da je bolje da Toma ode na festival „Ilidža 69" i peva pesmu Blagoja Kašanina „Odlazi, odlazi". U konkurenciji pevačkih legendi onog vremena - kakvi su bili Nedeljko Bilkić i Safet Isović, Toma, objektivno, nije imao šta da traži. Zauzeo je drugo mesto, ali se u Beograd vratio sa najvećim hitom festi-vala: za samo dva meseca singl je prodat u 100.000 primeraka! Bio je to početak gazdovanja Tome Zdravkovića: kad je Mehi Puziću dao pesmu „Majko, majko", koju je ovaj prodao u neverovatnih 500.000 primeraka (postoji verzija da je otišlo i čitavih 700.000 komada!), shvatio je da poseduje redak talenat hitmejkera. Pod Tominim prstima sve se pretvaralo u zlato!
„Što će mi život"

... ili gotovo sve. Jer, dok je na muzičkom terenu beležio pobede, muzički život nika-ko nije mogao da sklopi u celinu. Sa Mili-com se razveo februara 1970. i iza sebe već imao dva neuspešna braka. Uteha mu je bila kćer Žaklina, iz braka sa Olgicom, rođena 22. novembra 1963, baš na dan kad je ubijen predsednik Džon Kenedi, po čemu je i dobila ime. Međutim, po uo-bičajenoj recepturi, depresiju i razočare-nje Toma je gasio u dnu čaše i kocki. No-vac koji je zarađivao i koji je priticao u veli-kim količinama, prosto je bežao od njega. Trošio je nemilice, ali nije žalio. Sve mu je izgledalo normalno: da komponuje za se-be i druge, da stalno lansira hitove i da ne zanemari društveni život utopljen u boemskim isparenjima. S pesmama nikad nije bilo problema. One kao da su izvirale iz njega: „Ljubavi, živote moj", „Noći su tužne sve", „Kad se voli što se rastaje". Pu-blika ga je razumela i Toma nju. Poverenje je bilo obostrano.

Vrhunac Zdravkovićevog muzičkog opusa bila je saradnja sa Silvanom Armenulić, pevačicom koja ga je srela u Leskovcu, davne 1956. godine. O tome je Toma pričao u „TV Reviji" pre nekoliko go-dina: „...Sretali smo se po raznim gradovi-ma i 1969. godine smo se našli u istoj gru-pi. Tad sam već bio popularan i tražen kompozitor. Silvana je bila na prekretnici. Imala je samo jednu bolje slušanu pesmu, ali ne i hit. Čini mi se da je to bila „Nad izvorom vrba se nadvila". (...) Silvana je lo-še prolazila. Sem te pesmice, ništa drugo nije imala. Nije bilo publike koja će je poneti. I uvek je bila depresivna. Pitala me je šta da radi, kako da se probije? Insistirala je da joj napišem pesmu. Ali, šta? Ja sam uvek bio u nekim romantičnim vezama ko-je su me inspirisale. Ljubav me je pokreta-la, pogotovo neuspešna. Šta da me tu po-vuče kad smo stari prijatelji? Pričali smo danima. Bila je nesrećna. Sećam se da mi je pričala o svom braku koji je bio labilan. Očajavala je. Na neki način umeo sam da je razumem. Često mi je govorila: - Jao, ovaj život moj! Neka ide sve u đa-vola, kad mi ništa ne ide od ruke! Nit' brak, nit' ovo, nit' ono...I jednom, dok smo se vozili busom na koncert, kažem joj: - Znaš šta, to je interesantno, da ti ja na-pravim pesmu baš kao što ti pričaš? Da napravim onako kako se osećaš? Onda ćeš bolje i pevati. (...) Tokom mnogih putovanja i usputnih razgovora upoznao sam sve njene proble-me, njen život, način izražavanja. Ušao sam joj u dušu. Međutim, baš tad su mi tra-žili pesmu za „Beogradski sabor". A ja sam razmišljao o Silvani i o njenom „Šta će mi život". Imali smo nekoliko slobodnih dana, bez putovanja, bez koncerata. Bio sam sa nekim društvom, mislim da smo pili jedno dva-tri dana. Totalno sam bio bole-stan, umoran, čini mi se da sam se probu-dio u hotelu „Slavija". Oko devet je trebalo da krenemo na turneju. Onako, sav izbe-zumljen, mamuran, glava mi otpada, si-đem, poručim kafu i iz čiste muke uzmem od konobara blokčić za račune i olovku, Mislim, 'ajd, sad ću bar da napišem pesmu za „Beogradski sabor". Bilo mi je vrlo lako, jer bio sam mamuran i nije mi bilo ni do čega, pa napišem „Šta će mi život". Kad smo se vratili sa turneje, ja sam, krijući se malo od Silvane otišao u studio da snimim „Šta će mi život" - ispovedao se Toma novinaru Draganu Gajeru. - Radio Beograd i „Estrada" spremali su za-jedničku ploču sa stvarima koje će biti na „Saboru". Ali, Silvana je čula pesmu, baš u studiju JV", preko puta „Ekscelziora". I počne: - Dado, molim te, ovo je pesma za me-ne, ti to moraš da mi daš... Pokušavao sam da se odbranim: - Pa, šta ću ja da pevam na „Saboru"? I ne, i da, i molim te, drž' ne daj. I, šta ću? Ja joj dam tu pesmu. Uostalom, to je bila njena priča, pesma je nastala od onog što je ona meni ispričala. - Uzmi, ionako sam je napravio za tebe! Priznao sam, tako je bilo suđeno... Po-klopilo se, ili je tako bilo tempirano, da u vreme izlaska ploče bude i televizijska serija „Ljubav na seoski način". Za vrlo kratko vreme Silvana je postala strahovito popularna. Bila je top pevač. Ono što je sa-njala (...) U vreme njene najveće popular-nosti, ja sam bio u totalnom autu, od života, nekakvih suludih situacija, od pića i kafana, drangulija. Bio sam u Americi kad sam čuo da je poginula. Užas! Možda je taj tekst, koji sam pisao za nju, slučaj za parapsihologiju. I nisam bog zna kako voleo tu pesmu. Sam naslov, „Šta će mi život", nije nešto. Bolje da je nije snimala: bolje bi bilo da nije postala popularna, a ostala živa..."

U tesnacu između kafana, pesmi i novca, Toma je jula 1972. još jednom iznenadio svoje obožavateljke. Tog leta, pevao je u Budvi, i sa sobom, iz Niša, poveo verenicu Zoricu. Ali, sudbina je odredila drukčiji scenario: Toma se u Budvi zaljubio u mla-du Cetinjanku Nadu, i pod hitno - oženio! Venčali su se na Ostrvu cvijeća, kod Bu-dve, uz pesmu Usnije Redžepove i Anđelke Govedarević. Telegram sa čestitkama poslala je Mira Stupica, a ,,TV Novosti" su 28. jula 1972. ovaj izveštaj sa Tominog venčanja naslovile ,,Jedna Nada za ceo ži-vot", ne sluteći da će i ovaj brak trajati vrlo kratko.

Krah ljubavne veze bacio je Zdravkovića u očaj. Rešenje je bilo u skladu sa srpskom tradicijom: udri po čaši - pa ko izdrži! Organizam je počeo da mu popušta, ali se Toma nije dao. Uveren da će umreti i da je, elem, sve besmisleno - pio je još više, ne želeći ništa da propusti. U transu, bacio se na kocku: dobijao je u kazinu po 80.000 maraka, u SR Nemačkoj, ali je iste večeri sve potrošio - šampanjcem je čas-tio ceo lokal, za bagatelnih 10.000 mara-ka! Ostavši bez dinara, i bez iluzija o bu-dućnosti, decembra 1974. pristao je da krene u Kanadu. Pevao je u najgorim rupa-ma, sretao ološ svih boja, upoznao bedu emigrantskog života. Jedini svetli trenutak bio je susret sa Gordanom, njegovom bu-dućom suprugom: insistirala je da se venčaju, baš u času kad su Tomu svi otpisali - i kolege, i prijatelji, čak i lekari.
Sve lošijeg zdravlja, Toma je morao u bolnicu. Dva puta su ga u kratkom roku operisali. Savetovano mu je da svaka tri meseca ide na kontrolu, da ne pije, ne pu-ši, da se ne umara, da se posebno hrani... Naravno, Toma je radio sve suprotno. Ali, zdravlje se kako-tako normalizovalo. I psi-hički, Zdravković je postao jači: rodio mu se sin Aleksandar, pa je, nakon svega, odluka pala da se kompletna familija kra-jem 1978. vrati u Jugoslaviju.

Narodna muzika koju je 1974. ostavio više nije bila ona ista koju je zatekao. Trebalo je početi iznova, ali Toma nije odusta-jao. Pesma „Umoran od života" postala je bestseler. Oduševljena publika pokazala je da ga nije zaboravila, a Toma joj je uzvraćao izjavama:
„Imao sam više sreće od pameti. Ni u snu nisam očekivao da će me ljudi opet primi-ti, da će mi se kolege toliko obradovati i da će me svi nekako bodriti. Mislio sam da su me zaboravili, ko bi se još sećao To-me Zdravkovića po dobrom... posle tolikih mojih gafova. Naš narod voli da žali. Sažalili su se na mene i zato me, čini mi se, po-novo prihvataju. Da li zbog toga što znaju da sam bio bolestan, da li zato što sam se potucao po Americi i Kanadi i vratio kući, a možda su me nekad i mnogo voleli, pa je to ostalo u njima (...) Meni je, mislim, sve to što sam prošao i izdržao moralo baš tako i da se dogodi. Ostao sam ja negde, u svom poslednjem genu, ipak malo seljače kog su novac i slava tresnuli u glavu. Ne, nije me sve to zbunilo, nego... ne znam ni sam... nadmašilo. Ali, ne da se Toma, ne tako lako".

Ponovo je krenuo starim putem: od kafane do hotela i natrag. Pevao je u hotelu „Šumadija", po izbama na Ibarskoj magi-strali, a februara 1982. u beogradskom Domu sindikata održao svoj prvi solistički koncert - posle 26 godina druženja s mi-krofonom! Publika je sasvim otkačila uz zvuke „Danke", „Ciganke", „Proklete nedelje", „Tamburaša"', i Toma je, po ko zna koji put, s dna izbio na vrh. Počele su da stižu ponude i za drukčije medijsko delovanja: režiser Branko Baletić zvao je Tomu da igra u filmu „Balkan ekspres", a bilo mu je rezervisano mesto i u TV seriji „Doktorka na selu". Serija solističkih koncerata po Jugoslaviji počela je da brine i rokenrol ti-pove, ozbiljno uznemirene što Zdravković kod mlade generacije izaziva burne reak-cije sa pratećim medicinskim efektima kakvi su vrištanje, plač ili padanje u nesvest! Niko normalan više nije postavljao pitanje imitira li život Tomu ili je u pitanju poštena raspodela avantura: publika je, u svakom slučaju, profitirala.

,,Ja sam ranije mislio da sam pozer, mi-slio sam da foliram ono što živim - pričao je Toma novembra 1983. za „TV Reviju". - Kasnije sam shvatio da to nema nikakve veze sa foliranjem. Ja sutra mogu da pevam u kafani, za trista starih hiljada. Mada mi nije svejedno gde pevam. Oduvek sam želeo da imam revijske orkestre, ma, fil-harmonije. Jer, jedino muzike može da me ispuni totalno, bez ikakvih drugih želja. Da mi ne treba nikakav novac. To mi zaista ni-je centralna vrednost. Da mi je novac naj-važniji u životu, ne bih mogao da se šetam u tako velikom dijapazonu: čas gore, čas dole, čas si akutelan, čas nisi. Oni koji me vole možda ne mogu da žive kao ja, mo-žda su se stisnuli u nekom folu prema se-bi. A ja sebi ne dozvoljavam da lažem. Kad se otkačim, ja sam otkačen, nema folira-nja. Čak i u takvim trenucima življenja ja volim ljude. Ta potreba da se voli svet oko sebe daje mi neku snagu da se ne stidim publike. Velika je stvar izaći pred tu publi-ku a da nemaš nikakve petlje. Ja pevam i ne lažem".

Nova mladost Tome Zdravkovića kao da je bila očekivana. Svaki njegov album ili turneja u narodnjačkim krugovima bili su događaj. Uspeh „ludog Tome" više nije ni morao da se analizira: čovek je oko se-be okupio intelektualce, pošteno radni-štvo i seljaštvo, partijce i jehovine svedoke, alkoholičare i notornjake, devojčice i njihove zrele mame - sve pod jednu zas-tavu, zajedničku ideologiju ljubavi i kafane. Svi oni plakali su i patili s Tomom, kome je čaršija, uvek pogrešno obaveštena, leta 1987. već presudila. Samo što je pri-kazan TV šou „Dao sam vam dušu svo-ju", Toma je opet otišao u bolnicu. Za druge - strašno, za njega - normalno. Već prežaljen, ujesen 1987. krenuo je na tur-neju koja se reklamirala sloganom „Opro-štajni koncerti Tome Zdravkovića". Mada nisu ni oproštajni, ni poslednji - gest me-nadžera Vitka Radomirovića bio je perfi-dan, ali i najveći mamac za narod. Beo-gradski Dom sindikata bio je dvadeset dana pun svake večeri; iste, euforične scene ponavljale su se po Srbiji, Bosni, Cr-noj Gori, Hrvatskoj. Album „Dal' je mogu-će" prešišao je zlatan tiraž, pokazavši da stari majstor ništa nije izgubio od svog zanata.

Gledao sam ga i slušao u Domu Sindika-ta. Po prvi put u karijeri imao je dvadesetak muzičara iza sebe. Pevao je tiho, pre za sebe nego za publiku. Vodio je koncert onako kako samo on ume: kao daje u kafani, kao da su dve hiljade ljudi, njegovi stalni gosti, mušterije sa susednog stola. Nikom se nije udvarao, nije čak ni mnogo govorio. Pesme je pretvarao u šansone, šansone u emocije, i njih neštedimice delio. Dom sindikata je živeo i plakao s njim njim. Jer, tih večeri na sceni nije bila „neka-kva narodna muzika". Gostovao je Toma Zdravković.

Views: 345 | Added by: radule | Rating: 0.0/0
Total comments: 0
Search

Calendar
«  March 2011  »
SuMoTuWeThFrSa
  12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Entries archive

free counters

TOMA ZDRAVKOVIC

LEGENDA NARODNE MUZIKE