-OTRGNUTO OD ZABORAVA-
"Tu je-ovo je verovatno najvažniji trenutak u njegovom životu-upoznao čoveka koji se zove Obrad Jovović,šef predstavništva fabrike ploča "Jugoton" u Beogradu.
-Hoćete li da snimite ploču za nas-upitao ga je jedne večeri Jovović.
-Pa mogu-odgovorio je Toma,bez imalo oduševljenja na najveće Jovovićevo čuđenje.Toliko je do sada imao obećanja i propalih pokušsja da više nije verovao ni u šta.
Nekoliko dana kasnije,noseći traku na kojoj su bili napravljeni snimci sa odličnim orkestrom "Stadion",Toma je zakucao na vrata "Jugotona".Nekolicini prisutnih,među kojima su bili kompozitor Žarko Petrović i Jovović,pustio im je četiri svoje pesme "Ciganku","Martu","Nikad neću da te zaboravim" i "Anđelu".Nestrpljivo je čekao šta će reći stručnjaci.
Oni su ,međutim primili snimke sa rezervom.Nisu bili za to da se Tomine melodije stave na ploču.Ali,Obrad Jovović,uveren i njuh,koji ga nikada nije prevario,bio je uporan.Na svoju ruku je uzeo nalog i-ploča je uskoro bila gotova.Tek kada je čuo svoje pesme na ploči Toma je shvatio koliko su lepše u aranžmanu Ilije Genića.Prava muzika.Osećao je,znao je da ovog puta neće promašiti.Kada je snimanje završeno,Obrad Jovović je Tomi poklonio jedan rokovnik i u njemu je pisalo-Iduće godine,u ovo doba,bićeš zvezda.Bila je to 1968 godine..."Ciganka" je postala hit te sezone,doživela je zlatni tiraž,a njenom autoru je otvorila put do slave"...
"Inače,materijalno je dobro stajao.Plata je iznosila 50.000 dinara.Imao je besplatan stan i hranu i dva puta toliki bakšiš.Menjao je i dalje gradove sa lakoćom,jer je već stekao renome izvrsnog pevača.U Novom Sadu,gde se ponovo vratio,upoznao je Angela Vlatkovića,muzičkog urednika radio Novi Sad,koji mu je omogućio da za ovaj radio snimi dve ,tri pesme.Bio je to Tomin prvi kontakt sa širokim auditorijem,ali pesme još nisu bile toliko dobre da bi se o Tomi Zdravkoviću daleko čulo.
Slično se dogodilo i u Nišu.Pevao je u hotelu "Park" i u radio stanici snimio nekoliko pesama.Međutim,niški radio je nehotično imao i drugu zaslugu-jednu emisiju u kojoj je pevao i Tomu je čuo Ivan Ivanović,producent tek otvorene,fabrike ploča "Diskos" i pozvao ga da dođe u Beograd.Tu mu je predloženo da snimi ploču.Toma se grozničavo bacio na posao i posle nekoliko dana snimio prvu ploču sa četiri svoje kompozicije-što te večeras nema","Žena moga druga","Deca Zemlje" i "Esađerata".Razume se,bio je ushićen zbog ovog uspeha koji je trebalo da predstavlja njegov prvi korak u prodor u svet zabavne muzike,ali je na veliko razočarenje saznao da će ploča izaći-tek za dve godine.U to vreme "Diskos" nije mogao da lansira mnogo pevača.Imao je zvezdu,Nikolu Karovića i potpuno se koncetrisao na njega.I dok se Karovićeva ploča prodavala u tiražu od 200.000 primeraka,dotle je Tomina prva ploča jedva prodata u 50.000.
"Bum" koji je Toma intimno očekivao-izostao je.Pesme sa te ploče nisu postale hitovi i sem dva koncerta u Domu sindikata u Beogradu,nikakvog drugog uspeha nije bilo.Ali nešto je ipak ostalo zabeleženo-Toma Zdravković je i zvanično postao kantautor"...
"Hoćete li da pevate u "Terazijama".Za nekoliko dana Dragan Toković završava angažman,a na,a je potreban novi pevač.Slažete li se da pokušamo?
Da li je to moguće,da li dobro čuje?U to vreme "Terazije bar"bio je,bez sumnje,najelitniji lokal te vrste u Jugoslaviji,i tu je angažman mogao dobiti samo vrhunski barski pevač.I mada je od sreće i iznenađenja zanemeo,Toma je u dubini duše bio svestan da on još nije za to.
-Prihvatam,ali pod uslovom da napravimo probni ugovor na desetak dana.Pa da vidimo,i vi i ja,da li odgovarm lokalu.Platićete mi samo hotel.
Rečeno-učinjeno.Toma je ubrzo iz Zrenjanina došao u Beograd-prvi put u životu-zadivljeno je gledao, kao nekad u Leskovcu široke ulice, bujanje noćnog života,gust saobraćaj.Sve je za njega bilo novo.Posebno publika u baru,oni pravi muzički sladokusci.Od njih je najviše strepeo.Primili su ga-suzdržano,što mu je samo potvrđivalo slutnju da još nije bio za ovakvo mesto.
Zato je samo posle deset dana otišao upravniku Vladi i rekao:
-Želim da odem.Mislim da je za mene još rano da pevam u Terazijama.Možda ćemo se uskoro ponovo sresti.Hvala vam u svakom slučaju"...
Sasvim razumljiv,ali gotovo nerešiv problem,bio je,međutim,novac za voz.
"Gde da nađem pare-pitao se Toma kome je Tuzla izgledala užasno dalekoNikog nije bilo ko bi mogao da mu pozajmi novac za kartu.Ipak,takav se našao.Kartu mu je kupio blagajnik.A pošto nije imao šta da spakuje,seo je u voz i otputovao sa osećanjem da putuje na drugu stranu planete,gde će se nešto sudbonosno dogoditi.
Prvi susret sa novom sredinom Toma nikada neće zaboraviti.Umesto upravnika,koji je bio odsutan,u susret su mu izašli konobari i kuvarice,radoznali da vide novog pevača.Kada su ga ugledali onako neuglednog i iscepanog,prsnuli su u smeh.
-Šta-govorili su-zar ovaj odrpanac da peva kod nas.Nek ide na vašare,ovo je dobar lokal.
Prvi put posle ko zna koliko godina,i najgorih iskušenja Toma je uhvatio sebe-da plače.Od besa,jeda,sramote,poniženja.
Na njegovu sreću,ubrzo je došao upravnik,Dragan Karaman,koji je na prvi pogled shvatio dramu koja je besnela između personala,i novog ,gladnog pevača.
-Nećete večeras pevati Zdravkoviću-rekao je Dragan Karaman-Nastupaćete tek sutra uveče,a ujutro ćemo poći u radnju da vam kupimo novo odelo,cipele i par košulja.
"Toma Zdravković jeste izuzetna ličnost i pojava među narodnjacima,osoben i po svojim pesmama i po svojoj bujnoj ,neobuzdanoj prirodi i po svom nekonvencionalnom životu,lišenom i najmanjih primesa malograđanštine,burnom,dramatičnom punom zapleta i padova,životu brz foliranja,kako je jednom sam rekao.Ako je trebalo snimiti iole ambiciozan šou Tome Zdravkovića,a imalo je smisla,bar zbog tridesetogodišnjice njegovog života na estradi,onda je to trebalo činiti skrivenom kamerom,ili nečim što bi ličilo na skrivenu kameru.Naravno u kafani,i to ne u jednoj,nego u mnogim onim i provincijskim kafanama,u kojima je pevao,u kojima je sa drugovima "Indijancima" lumpovao i bekrijao i pokušavao da odgonetne tajne života-što mu je ostala večna opsesija-i tajne ljudske prirode,kojoj je tako teško da se izdigne iznadslabosti,poroka i patnje.Jer,iako pevač,kompozitor i pesnik,Toma Zdravković je stari dobri Indijanac,a to u njegovom takođe nekonvencionalnom rečniku znači-čovek,običan,neugledan,pomalo neracionalan,ali pošten,iskren,drugar...U novokomponovanoj muzičkoj produkciji,uglavnom beskrajnoj,bezličnoj po čuvstvima i mislima,plitkoj i trivijalnoj,pesme Tome Zdravkovića jedan su od onih,ne baš brojnih,časnih izuzetaka,jer one,makar neizglačene i nedoterane uvek do kraja,veoma snažno nose pečat autorove ličnosti,njegovog ličnog života,njegovih duševnih bura i mena...
"Tu u "Gradski podrum" je došao preko volje.Bio je uveren da to nije kafana za njega.Ali,te večeri,sreo je neke svoje poznanike,muzičare iz provincije.Oni nikada nisu svirali u Beogradu,i imali su,ako i Toma,kompleks velikog grada.Toma je pred njima izigravao velikog beograđanina,koji sve zna,i koga svi znaju...i gosti i kelneri.
Te noći stao je za mikrofon...
Nije prošlo ni mesec dana,a Toma je neosetno stekao popularnost.Zovu ga iz radio Beograda,traže ga velike producentske kuće.Hoće da plate njegov rad,da ulože novac...Bio je to najvažniji korak ka budućoj popularnosti,koji se njemu,u tom času nije takvim činio.On je i tada,kao i sada, mislio da je najvdivnija stvar u životu biti čist peva,ono najiskrenije biće za mikrofonom +,koje na kjude prenosi pesmom svoje raspoloženje.Kad Toma plače,plače i kafana,a kad lumpuje od sreće sve prašti oko njega.A publika je to upravo tražila od njega.
-Kao što sam ja voleo Džajića-kaže Toma tiho-tako je neko iz te publike voleo mene.Jer,za mene,Džajić je bio čudo.A ja nikome nikad nisam bio čudo.Bar sam tako mislo"...
"Glad koja prosto divlja u stomaku,natera ljude i na zločin.Uprkos totalnoj bedi u kojoj se Toma nalazio,bio je čestit i neiskvaren dečak,daleko od svake pomisli na kriminal,ali-nužda zakon menja.Jednog dana iskoristio je popodnevnu gužvu u bakalnici i sa tezge ukrao parče sapunaza pranje rublja u nameri da ga proda jednoj ženi.
Nije imao sreće.Onako nevešt,primećen je od strane prodavca koji ga je stigao na vratima radnje i pošteno izudarao.
Lopove-vikao je-Prebiću ti kosti.Na robiju ću ja tebe.Tamo ti je mesto.
Jedva se istrgao iz ruku pobesnelog prodavca i pobegao niz ulicu,dok su za njim odjekivali povici ljudi:
-Drž¨te lopov.
Telo ga je,doduše,bolelo od udaraca koje je dobio,ali više od toga bolele su ga ove reči.
"Lopov".To ga je peklo kao žeravica.Zar da ljudi ukazuju prstom u njega,da ga se klone,da mu prišiju etiketu,koja će mu posle,kao sramni žig,stajati načelu celog života.Ne,nikada više neće krasti,makar umro gladan,makar se vratio u selo,makar-zašto da ne-i na sebe morao,da digne ruku".
"Dogodilo se to u malom bosanskom gradu Livnu,gde jje Toma Zdravković "pevač sa najtužnijim očima na svetu" davao koncert.Sala prepuna.Celo Livno je došlo da vidi čoveka po kojem je jedan stil u muzici dobio naziv.Toma peva,ali pomalo već rutinski,navikao na aplauze i poklike.
Tada je na red došla pesma "Kad se voli što se rastaje".Sala je proključala.Tako nešto Toma nije očekivao-na pozornicu su,najednom počeli da lete razni predmeti.Bilo je tu čokolada,bombona,boca,češljeva,čak i jedan ručni sat.
-Bojkotuju me,loše pevam-pomislio je Toma i kad je završio pesmu samo se hladno poklonio i napustio pozornicu.Organizatori su pojurili za njim.
-Čoveče-rekao mu je upravnik-pa ovakav izraz obožavanja u Livnu do sada niko nije doživeo.Oni vas vole,tražite šta hoćete, vam,samo pevajte još,preklinjem vas!
Razume se,Toma se vratio na binu i nastavio da peva.Pevao je sve dok se mogao držati na nogama,a onda se,na ivici snage,gotovo srušio u nesvest.Odveli su ga u hotel,ali nije želeo da zaspi,iako je bio bolestan od umora.Hteo je da bude siguran da sve to što doživljava nije san i da su i ovi srećni trenuci deo njegovog života,koji se tako čudno poigrao sa njim...
"Kada je ploča izašla prvi put sam je ugledao u izlogu "Albanije".Ušao sam da vidim da li će je neko tražiti.I neke dve devojčice su je baš preslušavale.Jedna kaže,držeći omot u ruci:
-Jeste,fino peva,ali je mnogo gadan!
Zbrisao sam napolje da me ne prepoznaju.Od te prve ploče,jer u to vreme nije bilo reklame,nisam ništa imao.Sem da sam saznao da sam gadan"...
"Nedavno kad je priredio koncert u Puli,u sali je primetio svoju kćer,koju je doveo deda.Grč mu je stegao srce,jer odavno nije video Žaklinu.Bio je,doduše,ponosan što ga ona gleda i sluša,ali je osećao i neizdrživ bol.Na kraju nije više mogao da izdrži i obratio se publici:
-Dragi gosti želim nešto da vam kažem-u ovoj sali se nalazi moja kćer,koju retko viđam,pa mi dozvolite da ove večeri pevam za nju,da joj pesmom kažem koliko je volim i koliko mi nedostaje.
U sali se razlegao aplauz,a mnogi su i zaplakali.
-Tata,tatice-govorila je Žaklina srećna dok je sve to pratio urnebesan pljesak.Niko nije primetio da Toma Zdravković, slavni pevač sa milion prodatih ploča i isto toliko obožavalaca...plače,kao malo dete...
Baš kao nekada onaj,mali,odrpani,gladni Toma...
-Te noći- prve koju je proveo u mirisnom,čistom krevetu-Toma je ivršio jedan mali obračun sa sobom.Priznao je sebi da je uplašen,što s obzirom na njegovo iskustvo i nije bilo čudno,ali pošto prvi put ima priliku da se pokaže mera sve učiniti da se sačuva.
-Ostaje ti glas Tomo-rekao je sebi-doduše to je ,mali,nebrušeni glasić,ali i prijatan kadar da se dopadne ljudima.Iskoristi šansu ako nećeš ponovo u blato"...
"Shvatio je pre svega da on nije slučajno na sceni.Sad peva pa će posle da se bavi nečim drugim.Zato je i govorio sebi-Ti nisi slučajno tu.Ti si potreba tih ljudi koji te slušaju.Trudio se da nit između njega u th lhudi,publike,nikada ne bude prekinuta.Možda zato sebe nikada nije smatrao nekim jeftinim pevačem i zabavljačem uz sve komplekse koje je kao početnik imao.Otkrio je da se za njega i pesme koje peva vezuju ljidi.Išli su za njim i na druga mesta gde je nastupao.Tada,doduše,nije znao zašto,ali mu je ubrzo sve postalo jasno.Toma je u stvari,jače pevao dušom nego glasom.A publika mu je davala podstreka.Koliko je puta im je video oči u suzama.Koliko puta mu je žena koja je sedela sa mužem kazala:
-Sine,kako lepo i osećajno pevaš.Pogodio si i pesme moje mladosti.
Svakom takvom rečenicom,Toma je postajao sigurniji da je na pravom putu.Znao je da u sali sede mnoge sudbine i razni motivi...I on se trudio da pesmom otkrije šta stoji u životu ljudi koji ga slušaju"...
"Ovaj ciganin će da napravi dar-mar na estradi,seća se Tominih reči ohrabrenja na početku karijere Džej Ramadanovski.
"Zvao Vlada iz Amerike,Tomin najbolji drug iz detinjstva,nudi pomoć,zove u Ameriku...a Toma više nije za gostovanja.
"Kira Manevski iz Detroita,bivši Beograđanin,trgovac zlatom i dragim kamenjem,preklinje zlehudu sudbinu...kada je pročitao da je Toma neizlečivo bolestan u kafani je tražio od pevačice da peva samo Tomine pesme...te noći je potrošio na Tomine pesme 2.000 dolara...Toma nažalost to ne može da čuje...Spava i jedva izdržava dijalizu...
"Mićo Aćimović iz Bečeja piše:
Ne daj se stari druže,hrabri Tomu sa nadom da će skoro napustiti bolnicu i da će krajem godine pevatina obeležavanju 900 god. Novog Bečeja...Toma više ne može da čita...
"Volim ljude koji pišu pesme,koji plaču,imaju neku svoju ljudsku patnju.Ja,eto,imam sve elemente da budem srećan čovek,ali mi se ne da.Imam divnu suprugu,finansijski sam sređen,ali u meni uvek tinja neka tuga.Ne umem to ni sebi da objasnim".
-Upoznala sam Tomu u jednom lokalu u Torontu-priča Gordana-zanala sam ga još iz Jugoslavije.Da budem poštena,obožavala sam i njegove pesme.Nisam ni slutila da ćemo se jednog dana u dalekoj Kanadi upoznati.Došla sam u Kanadu da se nikad ne vratim u svoje selo.Kad sam prvi put videla Tomu,znala sam-da je naš dom tamo odakle smo došli...
-Nismo mogli da ostanemo u Kanadi,iako mi tamo brat živi,a imala sam i dobar posao-kaže Gordana-Tomu je vukla nostalgija za rodnim krajem.Osećala sam da su mu potrebni naši prostori.Naš vazduh,naši ljudi,naš život.Vratili smo se da počnemo iz početka.Znala sam da je Toma proćerdao sve što je imao.Ali,ostao mu je život.To je dovoljno za nas i naše dete...
"Dok priča,Toma pogledom tražibuduću suprugu koja je svakog trenutka trebalo da se vrati iz kupovine.
-Istina je da se u meni nešto menja-kaže Toma-A kad je već tako,želim sve da izmenim.Ranije su mi prijatelji pričali da izmenim način života.Kad sam to učinio,pitaju me gde sam i zašto sam ih napustio.
"Toma nam je pričao da je shvatio da je nemoguće održati se na vrhu bez temeljnog rada.Poslednje mesece proveo je kraj klavira,stvarajući nove pesme i nove tekstove.On ne krije da mu je bilo teško da se odvoji od svog dosadašnjeg pevačkog i kompozitorskog stila.Stvarajući hitove na dosadašnji način uspesi bi se nizali,ali po njegovom mišljenju,postao bi dosadan i sebi i publici"...
Na jednoj javnoj aukciji pred TV kamerama Toma je kupio sve izložene slike.
-Na vrednim stvarima ne treba škrtariti-rekao je nehajno...
Pod naslovom"Gadni neki problemi" "Sabor" je 1986.godine preneo Tomine reči-"Pred koncert mi je najteže pada obaveza da se obrijem,ali kada je publika u pitanju,ništa nije teško"
-Bio sam psihološki pao jedno vreme.Svega mi je bilo dosta.Padalo mi je na pamet:biću srećan da umrem...
Znaš li kakav je to strah da ti ne pukne arterija.Dok kažeš keks,iskrvariš.A meni je pucala.Posle toga valjda dvadeset dana nisam noću spavao.Ne smeš.Strepiš.Šta ako pukne,a noć...A onda jednog jutra usred te moje psihološke kome,dođe Goca.Plače.Šta je bilo?
Rasplakao je naš sin,Saša.Pitao ju je: Mama može li tata bar da izdrži samo jeno dve godine,da ja malo porastem,pa ću mu dati svoj bubreg i sve će biti u redu".
Ta rečenica me je osvestila.Ma,idi,bre,kažem ja sebi,treba da se boriš.Imaš i zašto.I tako je,eto,izgledalo,sve krenulo nabolje.Kakva smrt.Više mi i ne pada na pamet.Znaš li šta sam rešio.Zakazaću koncert čim izađem,pa makar umro na sceni"...
"Toma je bio umetnik.Živeo je za svoju muziku,ne za neke materijalne stvari.Strašno mi je žao što se njegov život sada tako jeftino krčmi.Srećom ima i onih koji ga nisu zaboravili koji mi se često javljaju telefonom,pitaju me kako mi,treba li mi nešto.Posebno Zoran Kalezić,Merima Njegomir,Branka Šćepanović,Vlada Ordagić",izjavila je Gordana zdravković,Tomina supruga koja živi u Kanadi sa njihovim sinom Sašom,Aleksandrom Zdravkovićem-7.1.1995.godine...
"Kada smo došli,igrao je remi.Nakon pet minuta,kao što je i obećao pojavljuje se u restoranu.Pokušavamo definisati u kojoj se od postojećih muzičkih žanrova mogla svrstati muzika koju on stvara,interpretira,unapred svesni sa se nesporna specifičnost njegovog muzičkog izraza opire svim pretincima.Stil koji je godinama stvarao produkt je isprepletenih uticaja raznih muzičkih strujanja kojima je godinama izložen stažom kafanskog pevača,što je morao znati kompletan animir repertoar,kako sam kaže-od Šopenove "Tuge" do najnovijeg San Rema.Uopšte nastoji da se ogradi od svih tih podela u muzici i kaže-Kod nas se mnogo insistira na toj terminologiji.Šta je izvorna,šta je narodna,šta zabavna?To je stvar za činovnike.Muzika je jedinstvena,pa bila ona polka,bosanska sevdalinka ili rokenrol"...
"Ponekad navrati neko poznato lice sa estrade-iz Tominog sveta.Danas je opet došao Slavko Perović.Toma mu pruža svoju,od bolesti i dugog ležanja omršavelu , bledu ruku.
-"Sećaš li se 63 god? "Gradski podrum".Ja napisao a ti haraš"-podseća ga Slavko
Bledi osmeh na još bleđem Tominom licu
-"A ono kada smo se vraćali sa tezge iz Novog Sada,pre tri godine"-nastavlja Slavko
-"Sećaš li se one kafane gde smo svratili.I cigana.Tamburaša.Onda si ti umesto da predahnemo učio tamburaše da pevaju"E moj brate".Dobra ti je ta pesma,tada još nije pevana u javnosti.A oni uče...sećaš li se jedan je stalno falširao,nikako da uhvati foršpil.A ti mu kažeš "Majstore,treba još da učiš...I posle kada si ih sve poređao,pa svkog pitaš-koliko ti imaš dece-A oni odgovaraju-dvoje,troje petoro-A ti svakom po lovu.Za decu.Nisi valjda zaboravio?"
Toma se osmehnu i umorno zatvori oči.
-Kada sam otišla sa Sašom u Kanadu,zvao je svake večeri.Bilo je to 1982.godine.Molio je da se vratimo.
Telefonski račun platio je toliko koliko bi bilo dovoljno da se kupe tri avionske karte"...
"Pa dobro Tomo dokle imate nameru da zafrkavate ovaj narod?Raja tuguje,ali i znatiželjno postavlja pitanje kada je čula da imate sidu i da ste prvi narodnjak i poznata ličnost posle Roka Hadsona,koja od nje boluje.
-Majke ti,zar se i to priča-sa širokim osmehom na licu raširenih očiju i vidno iznenađen reagovao je Toma Zdravković-Ma,manite se gluposti"...
-KRAJ- Živko Milorada Bojanić
beogradski Banjalučanin,kao i mnogo puta do sada na svom
kontroverznom novinarskom putu hrabro se uhvatio u koštac sa vanserijskim
izazovom-priča o životu Tome Zdravkovića i naravno,posao okončao na
zadovoljstvo svih nas.Svoje,jer je na ideju prijatelja i saradnika Nebojše
Vukovića,uz redovne obaveze,iz dana u dan i od usta do usta,od kafana do
kafana,prikupio građu i napisao ovo pitko štivo o pevaču sa "najtužnijim
očima na svetu".Na svoj specifičan način "sanjara otvorenih
očiju" uspeo je da bar na trenutak zaustavi vreme i podseti nas na
neuništivi duh neponovljivog Tome Zdravkovića.
Hvala Tomi Zdravkoviću,koji je kao niko pre ni posle,uspeo da
suzi prostor između publike i izvođača i ostavi snažan pečat na istoriju
jugoslovenske popularne muzike.
Hvala i Živku Milorada Bojaniću na odvažnom pokušaju da od
zaborava sačuva sagu o,na žalost,već pomalo zaboravljenom velemjstoru pesme i
druženja kakav je bio Toma Zdravković.
Aleksandar-Saša Ignjatović
|
