| -DETE ULICE-
Vec u osnovnoj školi Toma i svi njegovi drugovi u razredu su znali da je njegov glas,u stvari,najjaci adut kod ucitelja.Ko tako peva ne može da ima slabe ocene.Ucitelj bi ispredavao lekciju za pola casa,a onda bi obicno upitao:
-Je li Tomo,ima li neka nova pesma na repertoaru?
-Ima ucitelju-spremno bi odgovarao Toma.
-Pa onda hajde,šta cekaš-rekao bi ucitelj i ceo razred bi znao da tog dana nije bilo više mesta za ispitivanje i slabe ocene.
Toma je tada pevao samo narodnu muziku.Zabavna još nije bila stigla do Pecenjevaca.Govorili su mu da lepo peva,da to radi sa dušom...I napravili su od njega pevaca ili su ga bar usmerili...
U stvari Toma nije bio kao ostala deca:bio je mali,nejak,neugledan i cemu to kriti-ružan.Ružniji od ostale dece.Ali imao je nešto što oni nisu imali-glas!
-Tomo,pevaš kao slavuj-govorili su mu susedi,a ucitelj u školi,kad bi se spremao dacki hor za neku proslavu ili praznik,uvek bi uperio prst u malog Tomu koji je jedva izvirivao iz klupe:
-Ti ceš pevati pesmu!
Svi su u porodici bili ponosni na najstarijeg Tominog brata Acu.Bio je još decak,tek je napunio trinaestu,kada je otišao u partizane.Posle rata u sedamnaestoj je postao porucnik UDBE.I službovao je po celoj Jugoslaviji.Inace,izuzetno lepo je pevao i bio veoma muzikalan.Kada bi se vratio kuci,znao je pesme koje u Pecenjevcima nisu ni culi.I makedonske i slovenacke i bosanske...
I onda bi ih pevao.Tada je i Toma otkrio svoj talenat za muziku.Pevao je sa bratom u duetu.Slagali su glasove,a Aca mu je stalno govorio:
-Mali odlican si.
Kakvi su to samo koncerti bili u staroj kuci u Pecenjevcima.I komšije su dolazile da ih slušaju...
On sitan osnovac...devet ili deset godina.Jedina ljubav mu je bila šareno kuce.Zvali su ga Momi,Ne zna se ko je za koga bio više vezan.Ono za Tomu ili Toma za njega.A onda je došao taj kobni avgust...
Vraca se Toma sa Morave,sa kupanja i cudno mu što ga je Momi pustio samog na reku.Ide putem i vidi-Momi leži mrtav.Zgazio ga neki automobil.Mesecima je žalo za njim.Koliko je samo plakao.Sahranio ga je na njivi,kraj puta za Solun.Sam mu je iskopao grob...Kasnije su ga deca u selu,valjda što je tako dugo tugovao za Momijem,prozvali-Kuca,Toma kuca.Taj nadimak mu je u Pecenjevcima ostao za sva vremena.
Desetak godina kasnije Toma Zdravkovic,pevac u usponu nastupa u baru hotela"Esplanada" u Zagrebu.Jednog dana prilazi mu zbunjeni portir i kaže:
-Gospon pevac,na ulazu je neki vojnik koji uporno traži da vidi Kucu iz Pecenjevaca.Da li da ga pustim...
Posle Momija,najviše je voleo drugara Vladu Popovića.Deda mu je bio pop i imao je najviše košnica u selu.Svakoga dana on i Vlada su išli da mu kradu saće iz podruma...
I Toma je imao dedu.Pavle se zvao.On nije imao košnice,ali je njegova bašta bila meta svih seoskih dečaka.
Tu,u Golemom lugu,deda Pavle je gajio kupus,papriku,luk,bostan...Na njivi je imao kolibu i iz nje stalno otkrivao male lopove...
Bio je upravo u 5.razredu osnovne škole,kad je učitelj odlučio da za sresko takmičenje školskih dramskih sekcija u Leskovcu pečenjevački đaci spreme”Zonu Zamfirovu”.Odabrao je i Tomu i onako malom i sićušnom,poverio mu ulogu Potea.
Iako je već imao 13 godina i živeo u blizini Leskovca,Toma Zdravković do tada nikada nije video grad.I dok su sa učiteljem na čelu pečenjevački đaci marširali u vojničkom poretku kroz Leskovac,grabeći prema Sali gde je trebalo da se održi finale sreskog takmičenja školskih dramskih sekcija,Toma je zadivljeno gledao gradske ulice i trgove,prodavnice u kojima su se ljudi nešto tiskali,kafane iz kojih je dopirala muzika.I osetio je –ako se to tako može nazvati-zov nekog čarobnog,velikog,sjajnog sveta,toliko drugačije od prašnjavih i blatnjavih seoskih sokaka i za trenutak poželeo da tu zauvek ostane.
-Živeću i ja u gradu-zakleo se u sebi
Nije ni slutio da se time obavezuje na korak koji će ga uskoro stajati mnogo iskušenja,suza,poniženja.Ali sada,tog prvog dana kad je video grad,Toma to nije mogao znati.Utoliko pre što je na takmičenju,njegova škola osvojila prvo mesto i što je-po opštem priznanju-u predstavi briljirao baš on,Toma Zdravković u ulozi vragolastog šegrta Potea.
Jedan čovek,koga Toma nije poznavao,prišao mu je posle predstave i rekao:
-Bato,alal ti vera.Ti ćeš jednoga dana biti veliki glumac!
Toma je samo porumeneo od zadovoljstva i od silne zbunjenosti i čak nije uspeo da ljubaznom čiki kaže ni hvala.
Od tog događaja koji,sudbinski gledano,predstavlja prelomni trenutak u životu Tome Zdravkovića,prošlo je godinu dana.Toma je završio osmogodišnju školu i stežući svedočanstvo u ruci,otrčao majci.
-Mama-rekao je iznebuha-Hoću u Leskovac da nastavim školovanje!
Jednog jutra dok je iz kafane za napojnicu od 5 banki,iznosio pomije,primetio je da ga neki čovek posmatra.Zagledao ga je bolje:čovek mu se činio poznat.Nije mogao da se seti ko je to,ali je znao da je to lice već negde video.
-Je li mali-upitao je čovek-Da ti nisi,slučajno,onaj dečko iz Pečenjevaca koji je igrao šegrta Potea u „Zoni Zamfirovoj”
-Jesam-odgovorio je Toma i istovremeno se setio ko je nepoznati čika koji mu je prorekao da će jednog dana postati veliki glumac.
-Ostavi te pomije i pođi samnom-rekao je čovek.
Ne čekajući da mu se dvaput kaže,Toma je bacio kofu i pojurio.Ubrzo su se našli pred zgradom na kojoj je pisalo:Narodno pozorište!
Pred hramom u koji nikada u svom životu nije ušao,pred vratima Narodnog pozorišta u Leskovcu,Toma Zdravković je stajao nekoliko trenutaka kao omađijan.Iz sna ga je trgao glas čoveka koji ga je doveo ovamo.
-Ja sam Đoka Koridorac i radim kao reditelj u ovom pozorištu-predsatavio se dečaku.Sad ću da ti kažem zašto sam te doveo.Mi spremamo „Zonu Zamfirovu” i nemamo dečaka koji bi igrao Potea.Ja mislim da bi ti mogao dobro da odigraš,sudeći po onome što sam video pre godinu dana na vašem đačkom takmičenju.I hoćeš li?
Zar ga je trebalo dvaput pitati!Toma je osetio da mu se tlo gotovo ljulja pod nogama kada je prošaptao:
--Hoću...
Cele te sezone „Zona Zamfirova” je bila na repertoaru i Toma zapravo nije morao da brine za svoju sudbinu.Imao je uspeha.Njegove replike,publika kojoj je,onako mali i ružan,bio veoma drag i simpatičan,redovno bi pozdravljala aplauzima.
A kad bi zapevao poznatu pesmu:
„Sinoćke te lele,vido Zone kud se promenjuvaš” u gledalištu je nastajao lom.
Najviše od svih ponosan na Tomin uspeh bio je reditelj Đoka Koridorac.
-Šta sam vam govorio-hvalio se ostalima-Mali je pravo otkriće.Biće to glumčina.Treba samo da mu pomognemo.On pozorište voli,priznao mi je da bi iznad svega želeo da postane glumac.Hajde da mu damo šansu.
-Ma kakvu šansu-umešao se upravnik-Svi mi volimo Tomu,on je divan dečko,ali kad se sezona završi-moraće da ide odavde.Znaš i sam kakvo je stanje-opstanak pozorišta je u pitanju.
-A zar ne bismo mogli da mu izdejstvujemo neku stipendiju,od opštine ili pozorišta,svejedno,pa da ide u Novi Sad,u srednju glumačku školu.Šteta da ovakav talenat propadne-pokušavao je da se izbori za svog štićenika Đoka Koridorac.
-Žao mi je-bio je neumoljiv upravnik-Ne možemo ništa da učinimo.
Na kraju sezone daćemo mu malo para-i zbogom.
Zbogom pozorište,ljubavi koja se nikad nećeš ostvariti.
Našavši se na ulici mali Toma se istovremeno našao i pred jednom velikom dilemom: da se vrati u selo i time zauvek pokopa svoje želje i skromne ambicije,ili da ostane u gradu i očekuje nešto od života.Setio se „zakletve” da će živeti u gradu.
-E,vala-pomislio je-u selo se ne vraćam,i ulica je za ljude.
Tako je počeo hod po mukama Tome Zdravkovića.Spavao je gde je stigao,najčešće na želežničkoj stanici,a jeo je-ako bi uopšte jeo-ono što su drugi bacali...
|
