| -KAFANA KAO SUDBINA-
„Ko o čemu,ti o kafani?
-Šta ćeš takava mi je sudbina.A od nje se nemože pobeći...Ej oduži se razgovor,a ti znaš da sam ja rekovalescent i da treba da odmaram.Idem...
-Verovatno na more ili neku banju?
-Ma ne čoveče,u kafanu...
„Po povratku sam snimio novu veliku ploču „Umoran sam od života".U stvari pesmu sam napravio pre odlaska u Nemačku,ali sam tokom godine na nju potpuno zaboravio.Tek po povratku,setio sam se nje.Drugi su me podsetili.Jedno vreme sam pevao u hotelu"Šumadija".Trenutno ne pevam po kafanama.Idem na turneje po zemlji i još uvek sam zaista dobro primljen.Ako me neko pozove u kafanu,doći ču samo ako me dobro plate.Eto,za neki dan ću otići da pevam u jednoj kafani na Ibarskom putu,ne znam tačno kako se zove.Mislim da je „Čarda".Dobiću 5.000 za veče"...
„U Beograd sam stigao iz Zrenjanina gde sam pevao u kafani.U glavnom gradu sam hteo da se okušam na glavnom mestu-u kafeu „Terazije".Tamo je tada nastupala muzička elita.Zamislite Džimi Stanić peva na engleskom.Glavni je bio Dragan Toković.Ja,dečko iz provincije nisam imao šanse.Još kada sam za stolom video moje fudbalske idole Dragoslava Šekularaca i Zorana Miladinovića-presekao sam se.Zapevao sam,ali je publika ostala ravnodušna.Shvatio sam da nemam tu šta da tražim.Vratio sam se u Zrenjanin,zatim sam pevao u Nišu,Tuzli"...
...Kasnije sam se ponovo vratio u Beograd.Sada sa mnogo više uspeha.Dobio sam angažman u „Stambol kapiji",zatim sam nastupao u „Metropolu","Stadionu",na kraju u centru grada u „Gradskom podrumu".U njemu sam postao ime,stekao ugled.Ljudi su dolazili da me slušaju i o mojoj pesmi pričaju sa poštovanjem...
„Odomaćio sam se u kafani.Ljudima je palo u oči da mali Toma zna sve pesme koje pevačice pevaju,a da one koje slučajno ne zna-za čas nauči.Bilo je,dakle,neminovno da jedne noći,kada je raspoloženje pripitih gostiju dostiglo vrhunac,neko uzvikne:
-Ajde,Tomo,pevaj ti malo!
Ostali su to oduševljeno prihvatili.
Za trenutak je osetio grč i pobojao se da mu se ne desi,kao nekad,na onoj seoskoj slavi,da ga je izdao glas.Tako reći nesvesno,ispeo se na malu binu,i uplašenim pogledom obuhvatio lica ljudi koji su očekivali,da on,mali odrpanac,bez košulje i cipela,zapeva nešto za njih.
-Svirajte „Svadili se orli i sokoli",došapnuo je muzici,jer je ovu pesmu iz repertoara tada čuvenog pevača narodnih melodija Vuleta Jeftića,najbolje znao.
I zapevao je.Ali to nije bila pesma.To je bila ekstaza u kojoj su se orkestar,lica ljudi,kafanski dim,povici pomešali u kovitlac,u jedan nestvaran događaj.
Prvi put u životu,ne računajući nastupe u pozorištu-pevao je javno,pred ljudima.Bio je to i prvi aplauz koji ga je,kada je završio pesmu,gotovo prodrmao kao električni udar i probudio iz čudesnog sna.
-Ja,znači,umem da stvorim prijatnost ljudima-bilo je sve što je pomislio kada je silazio sa bine.
Te noći,do zore nije mogao da zaspi.Otvorenih očiju ležao je na klupi u parku i gledao zvezde,tražeći među njima svoju...
Silom prilika,mladi Toma je ostao što i sadašnji-isplatilo mu se što se nije menjao.
-Šezdesetih godina tek sam naslućivao karijeru.
„Nisam imao pojma šta ću i kako pevati.Krpio sam život da bih preživeo.U tim danima,tačnije noćima,nije bila važna kreativnost,imidž,i Bog zna šta,već kako naći stan,angažman,nešto da popiješ,čalabrcneš.Srećom „Stambol kapija" je bila narodna-tu su pevali i Trandafilović i radio pevači,a i džezeri.I orkestar Branka Beloška.Tako je Toma Zdravković krenuo u osvajanje Beograda.Iz „Stambol kapije otišao sam u „Metropol",pa u „Stadion", a od 1965 pevao sam u „Gradskom podrumu".Tu sam pevajući svake večeri,postao pevač kafane i progurao sam svoju ličnost"...
A konkurencija je bila ozbiljna.Bili su tu Milenko Radulović,Divna Kostić,Mila Lekić,Đorđe Kraljević,pa Đorđe Gagić...
„Svaka čast muzičkim akademijama.Ne daj Bože da klincima preporučujem kafanska uživanja.No ja govorim o svom iskustvu,svom životu.Meni je kafana,silom prilika,bila najbolja škola.Najbolja provera-ako iz noći u noć nekoliko stotina ljudi uživa u onom što ja radim,znači da je to dobro.Šta hoćeš lepše,do razveseliti ljude.Kad sam se uverio da sam za to sposoban počeo sam da bez ustezanja pišem tekstove i komponujem.Prestao sam da skidam tuđe stvari,da druge imitiram,jer video sam da Toma Zdravković,takav kakav je,ima šta da ponudi,da drugima dodirne srce,da oplemeni dušu"...
Bilo je to u Tuzli 1956 godine:Tomi je bilo 18 godina,a u kafanama širom zemlje pevao je narednih 12 godina.
„U to vreme da bi dobio angažman u boljem lokalu,pevač je morao,ne samo da dobro peva-bez falširanja i „levih" tonaliteta-nego i da ima raznovrstan,širok repertoar.Za jednu noć,od 8 sati uveče do 2,1 ili 4 ujutro,pevalo se po 50 ili 100 pesama-narodnih,starijih i novih zabavnih-francuskih šansona i italijanskih kancona,španskih i meksikanskih,grčkih pesama-a u vrednovanju pevača mnogo je značilo da li na repertoaru ima i kompozicije kao što su „Katari",Leonkavalova,"Matinata" ili „Tuga" na Šopenovu muziku...Ja sam sve to pevao"...
„Naš svet obično misli da je pevanje u kafani nešto ružno.Da tu ljudi jedni druge udaraju flašama u glavu.Kao,ljudi tu dođu,da se napiju.A ja tvrdim da 80 posto ljudi dolazi da sluša muziku ili određenog pevača,da to dožive u jednom drugačijem ambijentu od koncertnog,gde su vezani za događaje na bini i dva sata nemaju drugog izbora.Ovde uvek mogu,ako im se nastup ne dopada,pozvati konobara,večerati,pričati sa ženom,društvom,na kraju i otići.To je jedan sasvim drugačiji kontakt sa izvođenjem od onog na koncertu"...
„Kafana mi je davala sigurnost,jer u direktnom susretu sa ljudima se videlo da vredim.I pre promašaja sa prvom pločom,pisao sam neke pesme,ali toliko stidljivo,nenametljivo,da se nisam usuđivao da bilo kome kažem da sam ja autor.Ponekad sam ih pevao i kafani,a niko nije znao čije su.Kad sam video da se ljudima dopadaju,hrabrio sam se iz noći u noć"...
„Postao sam kafanski pevač kada je to bilo veoma teško.Publika stroga,nemilosrdna,a glavna konkurencija pevačice,koje je publika više cenila i tražila njihovu pesmu...E,ko da se od muškaraca tu probije...Ubrzo sam postao prava kafanska zvezda i nisam imao konkurenciju u tom svetu"...
|
