| -POVRATAK-
Osvojio je domovinu,video svu raskoš i još veću bedu bogatog sveta,a onda se,tučen vetrovima nostalgije,srećan i zadovoljniji nego pre,jer se skrasio pored Gordane i Aleksandra,vratio kući.Tamo u svetu video je ambijent za propadanje,ovde u zemlji,ambijent za život.
-Bio sam stvarno srećan.Gordana i Saša,nije mi trebalo ništa više,samo taj komadić zavičaja,ljudi i atmosfera koji su mi nedostajali u dalekom prozaičnom svetu,bez mirisa i ukusa.Hteo sam da srećne dane živim u zemlji koju volim,među ljudima koje volim.
Nije se opterećivao karijerom.Znao je da je prošlo mnogo vremena,da su vrhove zaposeli neki „drugi klinci",a sam kakav je bio zadovoljavao se sitnim životnim radostima.
-Nisam se vratio kući da bi ponovo počeo da gradim karijeru.Hteo sam da živim kao sav normalan svet.Takav ritam mi je nedostajao.Možda sam celog života tome i težio.Ako za mene ne bude mesta u vrhu,pevaću u kafani,pa tamo je i najlepše.
Ali ispostavilo se da ga publika nikada nije zaboravila.Štaviše bio je popularniji nego pre.
-Mislim da je ova generacija naklonjena muzici koju sam stvarao pre 15 godina.Ta nova publika uzrasta od 10 do 30 godina,tu ima i mnogo starijih,ali ne tako mnogo kao kod drugih pevača,oni su po shvatanjima i osećanjima bliski meni.
Povratak na veliku scenu,pod svetla reflektora,bio je posut ružama.Popularnost veća nego što je bilo ko očekivao.Promene na svakom koraku kao da su mimoilazile prvog i poslednjeg boema naše estrade koji je uvek,pa i tada ostao veran sebi i vlastitom izrazu.
Sve se menjalo samo je Toma Zdravković ostao isti.Uvek u saglasju sa dušom.Svom i svoga naroda.Na početku karijere kada je bukvalno pevao za toplu sobu i čistu posteljinu,kao i kasnije kada sa parama nije znao šta će.Uvek nemiran i neuhvatljiv u postupcima,sklon nestašlucima,društvu,piću,kafanama,neizbežnoj kocki.Toma Zdravković uvek isti.
Renesansa njegove pesme i njemu samom je bila posve neobjašnjiva.
-Pokušaću da to nekako ispričam.Postoje tu mnoge stvari vezane za vreme,za sazrevanje nečeg...Ne znam,kao treba da pričam o nekim vrednostima,a da istovremeno i sebe tu negde udenem...ne mogu ni ja baš sebe da hvalim...To što sam u početku pisao bila je unutrašnja potreba da i ja pokažem da „imam šta reći,da to umem i hoću"...Nikada od života nisam pravio neki komercijalni štos.Bila je to potreba jednog momka koji se utkao u neku muziku,u kafanu,u život,da jednostavno opstane,egzistira,ne da bude umetnik,nego čovek koji se pomalo kači za muziku i muzika pomalo za njega...
Tajna uspeha možda se krila u činjenici da on nikada nije flertovao sa trendovima,pomodnim podilaženjem,ni aktuelnostima,već je sledeći tananu nit svog srca bio,čini se, isuviše iskren,a publika je to prepoznavala i na isti način mu se sa istom snagom strasti predavala.
„Dom sindikata", u to vreme meka estradnog krema i barometar kvaliteta i popularnosti,"Sava centar",novi hram zabave pred većim auditorijem,pali su ko kula od karata pred obožavateljima Tome Zdravkovića.I novim i onim iz šezdesetih kada je beogradske noći bojio boeomskom rapsodijom velegradskog šarenila koji se utapao u željene širine velegrada.
Deset koncerata u „Domu sindikata" ,pet punih sala „Sava centra".To niko nije mogao.Niko sem pevača,pesnika i boema,čije su pesme bile najsvetlije ogledalo čiste slovenske-pravoslavne duše.
-Nikada nisam bio popularniji-A,publika,sami klinci,deca koja su se rodila zajedno sa ovim pesmama,znaju svaku moju pesmu.Pevaju samnom ovde u „Domu sindikata", ali i u Požarevcu,Banjaluci...
Vredelo je preći trnovit put od Pečenjevaca,do svetla Beograda i zajedništva kojim su se Toma i njegovi obožavaoci,bez razlike,predavali.
„Mali Pote" iz školske predstave „Zona Zamfirova",zatim talentovani i perspektivni „pravi glumac" Narodnog pozorišta iz Leskovca,početkom osamdesetih,ostvario je još jedan dečački san.
Reditelj filma „Balkan Ekspres",promućurni Branko Baletić je valjda ukalkulisao veliku popularnost pevača Tome Zdravkovića,pa mu je dodelio malu,ali efektnu ulogu u svom projektu.
-Igrao sam nešto pre toga i na televiziji,ali ne verujem da je to Baletić i primetio.
Slike detinjstva i neostvarene želje da postane glumac su već veoma bolesnom Tomi Zdravkoviću,ulili poseban entuzijazam.
-Nisam se opterećivao ulogom.Znam zvali su me da pevam,to hvala Bogu znam,a malo ću uz sve to i glumatati-mislio je kao dete srećni Toma.
-Osetio sam da na filmu ima više istine nego na estradi.Trudio sam se ,hteo sam da budem na „visini očekivanja" i bolji,jer su kraj mene bili sve sami majstori glume.Rdaim što mi se kaže,a oni svi uglas:-Bravo,fenomenalno,ti si pravi glumac.Nisam im verovao,pa ko bi lud poverovao u zajebancije jednog Bore Čvoke(Todorović) ili Dragana Nikolića.Oni su se stalno zezali...Tad se u meni probudila želja za većom ulogom.Istinski sam uživao...I novi snimci su za kratko vreme zaposeli vrhove svih top lista.Popularnost,pozivi na turneje,snimanja na radiju i televiziji...novac i sjaj...ponovo je Toma Zdravković bio kralj narodne muzike,iako je za sebe tvrdio da je bio i ostao „nešto između".
-Na početku je postojala oštra podela na zabavnu i narodnu muziku.Ja sam želeo da budem pevač zabavne,a za narod sam bio „narodnjak".Nesvesno,čini mi se,baš iz te potrebe da budem to što jesam,i onog što mi se kao karte u pasijansu otvaralo,ja sam pomirio dve tada nepomirljive suprotnosti.Ja,u stvari,nisam imao takve namere.Jednostavno,taj stil se u meni vremenom sam izgradio.Kada sam snimio „Ciganku" u arnžmanu Ilije Genića,bio sam ubeđen da će to biti hit zabavne muzike.Međutim,nju su kupovali poklonici suprotnog tabora-„narodnjaci".Takav slučaj je bio i sa mojim sledećim kompozicijama.
Možda je u tom faktoru i ležao odgovor popularnosti mojih pesama.
-Kao što sam intuitivno i spontano išao ka jednoj srednjoj liniji između te dve vrste muzike,publika je to na isti način doživljavala,pa sam neku svoju pravu publiku stekao tek danas,sredinom osamdesteih godina.
Kažu savremenici da su se Tomine ploče u to vreme prodavale ispred prodavnica i pre nego što su veliki paketi i raspakovani.Prednjačili su mladi.
-Poludeše,naprosto.Moje ploče najviše kupuju momci i devojke od oko dvadesetak godina.I što je najbolje,sve pesme znaju i horski ih pevaju po koncertima...
Nije voleo da govori o novim pločama.
-Jedino mogu reći da su moje pesme kao i uvek tople i osećajne.Sud o njima doneće publika,šta ja imam da pričam o tome...
Nije ni voleo suviše preozbiljne kritike i kritičare.
-Pesma treba da zabavlja ljude,ali i da im uputi poruku,nešto u čemu će se publika naći.Postoji samo dobra i loša muzika,nikako narodna ili zabavna ili slične gluposti.Kakve su to,molim vas,nenarodne ili nezabavne pesme.
Odbacio je svaku mogućnost da se svrstava u isti koš sa tada novokomponovanim zvezdama koji su preplavili estradu.
-Ja zaista nemam nikakvih sličnosti,ni sa tom muzikom,ni sa tim izvođačima.
Nije imao problema sa koleginicama i kolegama,iako je bio poznat kao oštar kritičar.
-Sa svima sa skoro prijatelj,mada znam da mnogi misle da sam ja budala,kao što ja to mislim za njih...
Pevačice su mu se više sviđale.
-Tačno,samo šteta je što među njima malo onih koji znaju da pevaju...
Imao je i svoje favorite.
-Haris Džinović iz ansambla Sar E Roma je odličan,ima glas da boli glava...impresionirala me je i Gordana Stojičević-govorio je Toma Zdravković.
Uz novac i slavu idu i lepe žene?
-Žene su mi oduvek značile mnogo.U siromašnoj mladosti sam oskudevao u ljubavi,kasnije je bilo manje problema.Ništa u životu ne može da me isprovocira kao žena.Ne mislim u seksualnom smislu,već one čudne ideje koje muškarci imaju o ženama,da jednostavno imaju potrebu da su s njima.Jedino uz ženu mogao sam da se osećam vrednim.Sa druge strane,žena donosi sijaset nevolja.Sve to pomaže da isprovocira u tebi inspiraciju za pesme.Danas,sa godinama,sve je manje tog nemira.
Slava i uspesi,garnirani sve žešćim naletima kobne bolesti,polako,ali sigurno udaljavali su Tomu Zdravkovića od scene.Sve je manje snimao,nastupao.Velike turneje doktor mu je zabranjivao.
Krajem 1987. krenuo je na"Oproštajnu turneju",kako je iz markentiških razloga,bez Tomine dozvole,nazvao njegov menadžer,a onda,Milovan Ilić-Minimaks,gurao u medijima.
-To će biti moja poslednja solistička turneja.Umoran sam,ne mogu više.To pevanje iz dana u dan strašno je naporno.Nisu više ni prilike za takve spektakle.Narod nema para.Svestan sam da ljudi otkidaju od usta za ulaznice.Ko u svemu tome može da bude zadovoljan i motivisan...
Bio je ozbiljno bolestan.Doktori su mu zabranili da peva,da pije,da se umara.
-Kad doktor sazna za ovu turneju,iako je oproštajna,pašće u nesvest-govorio je najboljim prijateljima.
Ipak u svoj svojoj neobuzdanoj strasti kad ne zna reći,dosta je bilo,zaglavljivao je do sitnih jutarnjih sati i plašio se posledica.
-Posle tri dana ne mogu da se povratim.A na pevanje ne mogu ni da pomislim.
Mislio je u određenim trenucima sumnje da je precenjen,da ga publika voli više nego što on,i njegove pesme,zaslužuju.
-Ja u sebi ne vidim te vrednosti-odgovarao bi posle uspešnog TV šoua sa naslovom"Dao sam vam dušu svoju"
-Pitam se u kojoj sam se meri pošteno dao,muzički naravno.Koliko sam bio iskren.Život ne može stati u pesmu.Koliko bih to pesama trebao napisati,otpevati,i ponuditi tim ljudima koji sve to,za divno čudo,prihvataju-javljao se crv sumnje u nemirnim prebiranjima po vlastitom putu karijere za kojom su svi patili i želeli,bar deo tog uspeha,ponoviti.
Uvek sam se pitao,i pitam se,da li sam izvukao maksimum duše i da li sam uspeo da sve to prenesem na one divne ljude koji su moju pesmu voleli.Pitam se iz noći u noć,i ne nalazim pravi odgovor.Zato puštam da svaka pesma u meni „odleži",da poprimi moje mirise,a tek potom je puštam u život..Brzo pišem,ali pesmu dugo žvaćem kroz sve postojeće filtere,moje i tuđe.
Umoran i skrhan bolešću,mirno se povlačio,ali u sebi se nadao da neumitni odlazak sa muzičke i životne scene,neće skoro doći.
„-Oproštajnu turneju"sam skončao na obostrano zadovoljstvo.Neću se povući,samo ću sada malo ređe nastupati.Jednom mesečno u Domu sindikata,biće tu neko bliže jednovečernje gostovanje,po koji nastup u kafani...
Opet kafana,mesto polazišta i nezaobilazna stanica i obeležje Tome Zdravkovića?
-Nećete verovati,ali zaželeo sam se kafane.Više volim stotinjak gledalaca u nekoj kafani na Ibarskoj magistrali,nego stadion sa pet hiljada gledalaca čija lica ne vidim.Kafana je za moju pesmu prava stvar.Gledam čoveka,osećam kako reaguje,a ja u tome najviše uživam.Neostvarena želja mi je da u Beogradu otvorim jedan lokal u kojem bih svake večeri pevao,baš onako za dušu.Da imam neku veću kintu,sigurno bih uložio u kafanu i ostvario i taj san da pevam kad mi se hoće.
Toma Zdravković pred kraj karijere nije imao potreban novac ni za tu,više potrebu,nego želju?
-Ima ljudi koji su na estradi zaradili mnogo.To je ipak neki čudan svet kojem ja ne pripadam.Sve što sam zaradio,potrošio sam.
Odlazak u bolnicu sredinom 1991. godine bio je put bez povratka.Posle više od 100 dana bolničke čamotinje,borbe sa opakom bolešću,stigla je tužna vest-Toma Zdravković,legenda još za života,ljudina sitnog tela,a džinovske duše,preselio se na nebo koje je plakalo za stnim pesnikom srca i sa toplim kapima kiše,te večeri 30.09.1991. godine,kao i mnogo puta kasnije održavalo vezu Tome Zdravkovića,gore među oblacima,sa njegovim vernim sledbenicima koji su ostali na zemlji.
-Kao što je to lepo rekao njegov drugar po piću-Dušan Prelević-Prele-Ja sam ga voleo u svakom trenutku,ali on mi sada uopšte ne nedostaje.Jer,nedostajem ja njemu,pa ću mu se uskoro pridružiti.Čovek se spasao života,isto kao i Zoran Radmilović i Pavle Vujisić.Spasao se ove bede,a mi još ovako moramo da pričamo...
Tako se posle 53 godine donkihotovske borbe sa vetrenjačama smirio nemirni duh dečaka iz Pečenjevaca,koji se bežeći od stvarnosti,najzad spasao od života.
|
