-MOJ BRAT TOMA-
„Mnogi nisu razumeli Tomu,ali problem je u tome što ni Toma nije razumeo sebe.Nije se čuvao-kaže Novica Zdravković.
„Imao je neverovatnu sposobnost da proceni pravu vrednost.Nije znao da pogreši".
„Poslednjih 6 meseci po ceo dan sam provodio sa njim u bolničkoj sobi.I u trnucima kad mu je bilo najteže,više je mislio na mene i moju karijeru.Terao me je da pevam,a to je bila poslednja stvar na koju sam mislio...Bio je svestan šta ga čeka,ali je bio hrabar i nije se predavao do poslednjeg trena"...
„Tog jutra došao sam u bolnicu i kada mi je Goca rekla tužnu vest,ostao sam skamenjen.Sve što sam naučio,naučio sam od njega,Zorana Kalezića i Mike Antića.Možda su njih dvojica bili jedini pravi Tomini prijatelji...
„Sredinom osamdesteih zajedno smo pripremali ploču „Ispod palme na obali mora"".
-Mali,ovo ću ja da snimim.Ti to ne možeš da otpevaš kako valja-iznenadio me je njegov sud,jer nisam verovao da je to favorit.
Kada je snimio"Dotako sam dno života"-u jednoj vožnji mi je rekao-Najbolja pesma na ovoj ploči je ona „tvoja"-Mislio sam da se šali,ali je vreme pokazalo da je kao i uvek,bio u pravu".
„Pecanje je bila njegova strast.Čitavu noć bi igrao poker,a u cik zore bi dolazio da me budi i traži da idem sa njim na pecanje.Išli smo iako sam bio umoran"...
„Bio je veliki sanjar.Voleo je prirodu.Jednom prilikom smo se vozili i on je odjednom zaustavio auto-Vidi kako je lep predeo.Ovde bi mogli da sagradimo kućicu"...Voleo je da mašta i beži od stvarnosti"...
„Bio sam dečak kad je Toma imao već bogato pevačko iskustvo stečeno po kafanama.Iako je bio privržen porodici,retko smo ga viđali,jer je stalno bio na putu.Sredinom sedamdesetih snimio sam prvu ploču,a zatim i album „Što je tužna tako ova noć".Fantastičan tiraž-200.000.Počeo sam da nosim njegovu sliku u novčaniku.Niko nije verovao da mi je on brat".
„Samo mali broj ljudi znao je da je Toma u suštini bio izuzetno nesrećan čovek.Srećnim su ga smatrali samo oni koji ga nisu dobro poznavali"-kaže mlađi Tomin brat,takođe pevač,Novica Zdravković.
U vreme kad je knjiga čekala red u štampariji,posle tromesečne turneje po Americi,u Beograd se vratio Novica Zdravković.
Sedeli smo u „Suncu",pili i pričali bez želje da dopisujemo nove stranice,ali se Toma onako spontano,nenametljivo nametljiv,udenuo u to prelepo predvečerje.
-Za neverovati je,ali ja mislim da je Toma izvršio neku vrstu samoubistva.Godinama je kopnio u čvrstim čeljustima opake bolesti,ali bi on,siguran sam,i tada pobedio,da nije ostao bez ideje,inspiracije.Nije želeo takav život,bez pesme,strasti,uzbuđenja- Neću valjda dozvoliti da mi ti pišeš pesme-govorio je dok je gledao kroz prozor u izmaglicu avgusta koje je kišilo-kazivao mi je Nole,dok je konobar sve češće dolazio za naš sto,a vreme je sa lakoćom teklo i tminom bojilo tiho beogradsko veče.
-Znaš tamo u Americi-priča Novica lepo,tanano,isto onako kako i peva-Toma ni sada nije zaboravljen.I stari i mladi,deca,da ne veruješ,slušaju Tomine pesme i brate uživaju.Vidi im se na licu,u svakom okretu...
Svi bez izuzetka.I Srbi i Hrvati i Muslimani.Bosanci,čini se najviše...
Naravno Toma nije zaboravljen ni na prostorima bivše Jugoslavije.
Sredinom 2000. godine pevao sam u Tuzli zajedno sa Kemalom Montenom.On kao nikad pre nadahnut.Ne odmiče se od mene.Smenjujemo se za mikrofonom,pevamo u duetu.Repertoar Kemin i mi,i publika.Atmosfera veličanstvena.Kemo,vino,i ja.Sevdah do jutra.Kemal nikad srećniji.I ja sa njim.Kako i ne bih kad znam koliko su se njih dvojica poštovali.Moram priznati.Bilo je i suza.Kemal je uvek lepo pevao.To veče posebno, puno emocija,kao nikad pre.Slušam ga i ne dišem.Srećan sam i beskrajno zadovoljan.Imao sam osećaj,u stvari varam se,bio sam siguran,da je Toma bio sve vreme tu sa nama-priča mi Novica,čvršće steže čašu,prinosi je ustima i pušta lozu niz grlo.
Ostajemo bez reči.I on i ja.Konobar gleda na sat,a Nole nastavlja „pesmu reči":
-Ne smem zo da zaboravim.Molim te napiši da je Toma mnogo voleo majku.To se vidi u svim njegovim pesmama.I ona je neizmerno volela njega.Više od svih nas petoro.Možda zato što je onako sitan i nežan rano otišao u svet.To naša Kosara nikad nije prebolela.Nadživela ga je,na žalost,ali je večno patila i bdila nad njegovom sudbinom...
Novi dan je počeo svoj put,a priča o Tomi teče dalje.Nema kraja.Isto kao ni sećanje na čoveka koji gore na nebu,naslonjen na neki šank od oblaka i sada traje-do nezaborava.
|
