-PRIJATELJI-
"Mnogo je voleo glumce.On je mene zvao"Danice ti si moja, sunce".Rekao je to i u svom šou programu.Nisam od onih koji misle da u životu nema umiranja,da nema kraja,ali mislim da je mnogo još mogao da da.Toliko sam mnogo volela njegovu pesmu i dok ga nisam poznavala.Imala sam jednog momka u Aranđelovcu,koji mi je pevao "Danka,Danka",kada sam Tomu upoznala sve pesme sam zavolela,jer su iz duše iskrene"...
-Glumica Danica Maksimović-
"Otišao je veliki pevač i veliki drug.Sve što je on radio bilo je posebno,narod ga je baš
voleo.Sa njim nikada nije bilo tužno.Voleo je da me "zeza"zbog jednog slučaja u Ivangradu.Pevali smo na istom koncertu i kada sam krenuo ka autobusu jedna devojka je potrčala.Pomislio sam da ide prema meni,međutim ona je prošla pored mene,ne pogledavši me,i bacila se u naručje Tomi i rekla da ga voli.Tu situaciju nikada ne mogu da zaboravim,a i on me je stalno podsećao na nju"..
-Šaban Šaulić-
„Toma je bio veliki i izuzetan čovek.Mnogi su ga tretirali kao boema koji je bio nepouzdan,koji ne poštuje dogovore,ali sve to je bio sastavni deo njegovog života.Da nije,ništa u životu ne bi uradio.Da je bio uredan čovek,da nije pio,da celog života nije vozio auto bez vozačke dozvole,više to ne bi bio on.Zaista sam mu na neki način zavidio.Mislim da je bio nesrećan i siromašan i obožavan,čovek koji se retko rađa.Možda će kroz sto godina biti i boljih ljudi,ali takvog kao Toma nikad više.Jer,on je srce u obliku čoveka...zaista nepredvidiv čovek,fenomen.KO NJEGA NIJE VOLEO ILI NIJE POSTOJAO,ILI JE BIO IDIOT.Zbog njega bih išao peške oko sveta”...
-Milovan Ilić Minimaks-
"Cele noći nebo je plakalo i beskrajnom reka suza bogovi su žalili tebe koji si svojom dušom i pesmom za života dosegao nebeske visine.Jesen je tužna u mom kraju,tužna su i prepuna sete hiljade srca i duša napojenih tvojim pesmama,bolno su noćas cvilele violine beogradskih muzičara,beogradske kafane,ulice,noćobdije sa kojima si delio bezbroj noći,svitanja.Tebe pesnika toplog kao majčino krilo,tebe sa glasom hiljada slavuja.Tebe Karamazova,boema,druga sretnih i nesretnih,tebe koji si dušu i srce podelio sa mnogima,koji si do poslednjeg dana prkosio teškoj bolesti,koji si voleo i živeo život,kako si samo ti znao,koji si svojom pesmom za života našao mesto među besmrtnicima,tebi veliko hvala,a za slavu si se za života sam pobrinuo".
-Reči Zorana Kalezića na komemoraciji u Udruženju estradnih umetnika-
"Toma je moj uzor,prijatelj i najdraži učitelj.Na svoju prvu turneju krenuo sam upravo sa Tomom.On je najveći gigant naše muzike"...
-Aleksandar Ilić-
„Već 6 godina je bio odsutan sa scene.I kada sam otišla na turneju posetila sam ga u Torontu,gde je počeo da živi sa Gordanom.Jedne večeri pustio mi je pesme sa neke njegove ploče,a ja sam se rasplakala.Plakala sam što je takav pevač otišao,što se više ne čuje topao,setan glas.Ubeđivala sam ga danima da se vrati,pa da ponovo peva i snima.On se branio rečima da je već zaboravljen.Srećom poslušao me je,vratio se i ponovo napravio jugoslovensku karijeru,a to može samo veliki umetnik,kao što je bio on”...
-Lepa Lukić-
Eto, opraštamo se od čoveka kome smo svi verovali,a sada ne želimo da verujemo da ga više nema.U Sarajevu su ga mnogo voleli.Sve vreme bolesti,do poslednjeg dana,svi su se interesovali,nadali da će se i ovaj put izvući.Mogu da kažem da sam ponosan,što je pevao moje pesme.Snimio je prvu i poslednju pesmu sa mnom.Na Ilidži 69 bila je to „Odlazi odlazi” i na poslednjoj ploči „Kafana je moja istina”
-Kompozitor Blagoje Košanin-
"U nekoj sportskoj hali u Visokom,reče mi Toma u garderobi:"Gagi(tako je oslovljavao prijatelje)ne mogu više da radim kao pre,nemam više snage.Ako ova ploča bude uspešna želeo bih da napravim oproštajnu turneju,jer čiča je već u godinama,pa bih se odužio publici".Sada mi je teško,jer poslednji put kada sam ga obišao u bolnici Toma se raspitivao o koncertima,poslu,pločama.Nije se predavao,iskreno je želeo da se vrati.Objašnjavao sam mu da je posao stao,da ništa ne propušta dok boluje,jer je na televiziji najgledanija emisija "Dnevnik".Za pesmu i muziku,govorio sam mu,niko i ne haje"...
-Menadžer Ratko Vitomirović-
„Dugo smo radili zajedno,snimio je nekoliko mojih pesama...On je obeležio estradu,da je bez njegovog prisustva sve krnje.On je kreator kultivisane pesme:čak i kad je dikcijski grešio,to je bilo ono pravo.Šta god kaže njemu se veruje,a to mogu samo veliki interpretatori.Nabijen je emocijama,vezao je svoj život uz kafanu i žene-dve strane izuzetno važne za sve muškarce.Jedna je tešiteljica,a druga veliki izazov”...
-Milutin Popović Zahar-
„Niko nije pio kao Toma,a ko nije tako pio,nije ni ljubio kao Toma.Sanjim sam više bio drug u piću,nego u kocki.Mnogi su bili uz njega samo dok je imao brdo para,a napuštali su ga kad je sve izgubio.Ja sam ga voleo u svakom trenutku,ali on mi sada uopšte ne nedostaje...Jer,nedostajem ja njemu,pa ću mu se uskoro pridružiti...Čovek se spasao života,isto kao Zoran Radmilović i Pavle Vujisić...Spasao se ove bede,a mi moramo još ovako da pričamo”...
-Dušan Prelević Prele-
„Meni je Toma Zdravković još kao mlad pevač prirastao za srce.Ima nečeg osobenog u sebi,nekakvog šarma koji osvaja.Međutim,on mora da se uozbilji”...
-Predrag Gojković Cune-
„Sa Dadom drugujem već 20 godina.O njemu imam najlepše mišljenje,jer čovek voli društvo,žene,pesmu,piće-to ne može biti loš čovek”...
-Bora Spužvić Kvaka-
-BOEM S PESMOM-
Ako je tačno,a jeste,da se čovek,kada fizički nestane,nastavlja u svom delu,onda je Toma Zdravković jedan od najubedljivijih primera,Sav u pesmi,živeo je pesmom,iza njega je ostala pesma.Toma je sinonim,druga reč za pesmu.
I kada ga nisam poznavao-znao sam ga.Po pesmama.Onim setnim,nekako izduženim,kao lastiš.Starim,novim,svojim.I kada je pevao tuđe,posebno one iz dublje tradicije,pesme su postajale njegove.Umeo je da im udahne dušu-glasom,gestom,bojom,osećanjem koje se,imao sam utisak,jednostavno vidi.
A kada sam ga upoznao,uopšte se nisam iznenadio.Bio je baš onakav kakvog sam ga zamišljao,kakvu je predstavu o njemu gradila njegova pesma.Boem-s razlogom.Bez poze,nameštenosti, daleko od trivijalnosti,nameštenosti i veštačkih gegova.Sav od prirode,i kada se raduje,i kad je setan,sve je izvodio prirodno,istinito,ubedljivo.
Sreli smo se daleke 1973. na Ostrvu cveća-kad se ženio.pošto se na mah,smesta,na prvi pogled,zaljubio u jednu Nadu,apotekarku.Mogla je Nada da bude i nešto drugo i učiteljica i kosmonaut,za Tomu je jedino bilo važno-da se zaljubio.I bio je zaljubljen iskreno,celim bićem,bez ostatka,bez zastoja.Svi smo se u to uverili-prijatelji oko njega:Olivera Katarina i Miladin Šakić,moja Gordana Brajović i direktor Vuk Karadžić,znani i neznani.Celo Ostrvo cveća,njegovi bungalovi,bašte i vrtići,palme i more-svi su učestvovali u Tominoj sreći,nazdravljali ljubavi,cela bašta se kucala punim čašama,tako je hteo Toma-da svi učestvuju u njegovoj sreći.Noćima,tako.
Kao što se brzo u njega useljavala,sreća ga je,možda i brže,napuštala-ženio se regularno četiri puta,a zaljubljivao nebrojeno.Jer,bio je pesnik i boem.Pesnik koji najlepše peva.Boem čija je boemija bila najelegantnija.Ulaznica za pesmu,u slučaju Tome Zdravkovića,posebno,bila je-ljubav.
Voleo je dok je pevao,pevao dok je voleo.Najviše je voleo-pesmu.Kad je prestao da peva-stalo je sve.Tomino srce.Priča mi njegov brat Novica,da mu je Toma,pritisnut bolešću govorio:”Ne mogu više da pevam,šta će mi život”.
I zaista Toma je bio u pesmi.Van pesme nije postojao.Pevao je u svakom trenutku,i kad pusti specijalno baršunasti glaa,specijalne boje(koju ne umem da opišem,ali je duboko osećam).Pevao je i kad ćuti-tada je,pričao mi je, komponovao,slagao note u svojoj duši,a onda naglo krene,kao da bukne,pa proverava-zvuk,reči...”Sazrelo je”,značilo je.
Znam ga iz svih,valjda,situacija.I sa čašom i bez nje,i na blještavim scenama i najprivatnije,sa odraslima i decom,kad se slažemo i „svađamo”,ali u svemu što se dešavalo među nama,bila je-pesma.Ona nas je vezala,mene kao zaljubljenika,a njega kao stvaraoca koji je uživao kada drugi uživaju u njegovoj umetnosti.
Ja sam zaista uživao u njegovoj pesmi.U druženju sa njim.Otišao je, kao i moja Gordana-prerano.Oboje su ostali u pesmama.Večno-dok pesme i poezija,pevanje i pisanje budu trajali-dok postoji svet.
Iz višedecenijskog druženja,razgovora o Pečenjevcima i Petersburgu,sitaru i klaviru,ženama i menama,pločama i novinama,o svemu što komponuje život,u kojem smo često zamenjivali dan i noć,sećam se jedne takve zamene.Kada je,prvi put predamnom,otpevao staru vranjsku „Petlovi poje,Morava dzmni”,polemisali smo,šta znači glagol „dzmnuti”?Objasnio mi je da je to na starovranjanskom,odjek,pa se pojanje petlova odbija od Morave u zoru,i odjekuje na poseban način.Ja sam izneo svoj doživljaj,doživljaj boje,pa je za mene „dzmnuti” značilo odsjaj,u samu zoru,izmaglicu,od površine Morave.Čekali smo,zamislite,zoru da vidimo kako reaguje površina vode-da li je ODJEK ili ODSJAJ?Kada je svanulo,Toma je zapevao...Čekamo...Ništa!Shvatimo,konačno,da nismo na Moravi,već na-Jadranu!Ali ostala je biserna pesma.Tomina.Ova i svaka koju je Toma pevao.
-Rade Brajović,Beograd,14.06.2001.god-
TOMO,MOJE DETINJSTVO TE ŽALI!
Negde osamdesetih godina svirao sam sa svojim orkestrom "Zlajini drugari” svadbu jednom Dorcolcu u "Velikoj Skadarliji” kod Srbe. Mladozenjina zelja je bila da mu peva Toma Zdravkovic. "Kralj” je po obicaju bio na visini ocekivanja. Glasom i cuvenim sarmom fascinirao je sve, pa je uz obode baste bilo vise slusalaca, nego na svadbi.
Kada je svadba zavrsena, Toma i ja smo krenuli uz kaldrmu lagano, jer sam ja nosio kofer sa harmonikom. Negde kod kafane "Tri sesira” iznenadi nas pravi proletnji pljusak. Sklonili smo se u bastu dok kisa ne mine. Tu ispod strehe je stajala mala cigancica s’ velikom korpom punom ruza.
Toma je znao i upita je :
- Je li Zorice, kako si nocas prosla?
- Lose je bilo, mnogo lose Tomo. Ali, vece mi je i pored loseg pazara, bilo prelepo. Slusala sam te kako si pevao i zadovoljna sam.
Toma je iz dzepa izvadio novac i bez reci ga prosledio u njenu kecelju.
Zorica mu je uzvratila jednom lepom ruzom.
Pravo iznenadjenje je tek sledilo.
Kad’ smo nakon sto je kisa prestala izasli iz Skadarlije, a posto smo se rastajali jer smo isli u dva razlicita pravca, Toma mi rece :
- E, majstore, daj mi 100 kinti za taksi.
Tek tad’ sam shvatio da je maloj Zorici dao citav honorar od 700 maraka !
On se nije dao iznenaditi. Pogledao me i rekao :
- Njoj su pare potrebnije, a i ova ruza, veruj mi, vise vredi od bilo kojih para.
...Kad’ se Toma preselio na neko lepse mesto, svirao sam negde u Svajcarskoj. Zao mi je, nisam mogao biti na poslednjem ispracaju najvecem boemu koji je setao ovim prostorima. Moj gitarista mi je kasnije pricao. Na sahrani je dominirao jedan veliki venac od prirodnih ruza na kojem je pisalo – "Tomo, moje detinjstvo te zali”, a donela ga je, tada vec devojka, lepa cigancica Zorica...
-Zlatko Krstić,jun,2001.
|
