Knjiga "TOMA"autor Živko M.Bojanić-9.deo - 14 March 2011 - Blog - www.tomazdravkovic.ucoz.com
  Saturday, 2016-12-10, 7:25 AM
Welcome user | RSS
 

Main | Blog | Registration | Login
Site menu

Our poll
Rate my site
Total of answers: 609

Statistics

Total online: 1
Guests: 1
Users: 0

Login form

Main » 2011 » March » 14 » Knjiga "TOMA"autor Živko M.Bojanić-9.deo
3:14 PM
Knjiga "TOMA"autor Živko M.Bojanić-9.deo
       
                            -TAKO JE GOVORIO TOMA-

"Rođen sam u selu Pečenjevci blizu leskovca u porodici mesarskog radnika sa petoro dece.Bili smo veoma siromašni.Zato sam valjda bio večito tužan,ali pevao sam neprestano,u svakoj prilici,što je mnogima izgledalo čudno,a mom ocu neshvatljivo.Kada sam završio osmogodišnju školu otisnuo sam se u svet.Da,Leskovac je za mene tada bio daleki svet ,nepoznat I opor,ali nisam odustajao od namere da se probijem,na pošten način,pa makar me to stajalo natčovečanskih napora..."
„Posle prvih uspeha namerno sam se zadržavao u gradu,uživajući što me ljudi zapažaju i prepoznaju.Ali i to ubrzo postaje teret i za najdruštvenijeg čoveka,pogotovo ako živi sam.Više nemate ni trenutka mira,ne pripadate sebi,svačiji i ničiji u isto vreme...Posle 12 godina rada u kafani,ja sam mislio da sam zreo i prekaljen sposoban da podnesem i najširi uspeh-ali prevario sam se.To je bio haos,počeo sam da gubim,vremenom dospeo do kraja snage..."
"U to vreme sam ozbiljno čeprkao po nekim pesmicama.U Osijeku sam sreo osmogodišnjeg klinca koji je prodavao igračke napravljene od one raznobojne sunđeraste mase.Zaboravio sam mu ime,bilo je to pre dvadesetak godina...Često sam kupovao te džidža-bidže,iako mi nisu bile potrebne.Čak sam i druge nagovarao da pazare...zbližili smo se...Tako sam saznao da mu je otac kontuzovan i da u bolesničkoj postelji pravi te igračke...U stvari,klinac je izdržavao i sebe i njega.U ono vreme,kada je trebalo da se rodi moja Žaklina,prema njemu sam bio maksimalno nežan.Prosto sam bio opsednut njime.Možda i zato što je i moj život slično tekao.I sam sam bio na ulici,kao i on-celog života...Tako je u Osijeku nastala pesma „Dete ulice"

"Taj odnos sa kockom mi je veoma bitan,jer tako možeš da upoznaš sebe i druge ljude.Uopšte novac nije bitan.Razmišljao sam,Bože,ljudi prave kuće,al to je glupo.Mislio sam da sam genije,jer za noć potrošim pet miliona.Šta će mi kuća,kad imam jednosoban stan.A opet ispostavilo se da mi je to dovoljno.Ne treba mi više"...
„Moja veza sa muzikom je mnogo ozbiljnija nego što to misle moja publika i moje kolege.Sedimo jednom prilikom Miroslav Ilić i ja u Šumatovcu i on me pita-Dado šta ćeš da radiš ako ovo jednom prestane-Bilo mi je mnogo čudno-Zašto da prestane.Šta ima to da prođe?Jer ja ništa drugo ne umem i neznam da radim-sem muzike.Od nje i za nju živim"...
„U to vreme sam strašno patio od kompleksa neobrazovanosti.Istina,školu nikad nisam voleo.Uvek sam smatrao da je škola jedna grozna gnjavaža.Ali sa godinama sve više sam uviđao koliko sam šupalj,nekako i prazan.Moj kompleks se naročito uvećavao u danima kad mi komponovanje nije išlo od ruke.Naime ja sam bio uobrazio da sam jedini čovek u zemli koji za pet minuta može da napravi pesmu koju će onda za mesec dana slušati cela nacija.Mislio sam da sam pravi umetnik.Znao sam čak i često da se rasplačem od sete i milja nad mojim stihovima i muzikom.Tako sam u trenucima kad mi ništa dobro nije na pamet padalo,pomišljao da sam gotov,da je svršeno samnom.Tada sam shvatio da napuštanje škole i nije moj najpametniji potez u životu"...
„Ipak radio sam i dalje i 1971.godine gotovo u jednom dahu napravio sam pesme „Tamburaši,tamburaši","Danku" i još nekoliko isto tako dobrih pesama,ali manje poznatih.Bio je to moj vrhunac u stvaralaštvu.Ne i u životu.Već sam bio na nizbrdici"...
„Odmah posle ručka,grupica ljudi,na rzane načine poslovno vezana za „Kup pevača"-zauzima sto u bašti jednog hotela-među njima je Toma Zdravković,koji izaziva najveću pažnju osoblja,ali i drugi se priključuju sami.Podne je,prilaze,mole fotografiju ili autogram,neke Toma zove za sto,drugi se priključuju sami...popodne je nekoliko stolova oko Tominog je popunjeno.On poručuje i plaća-raspoloženje je blizu razdraganosti.Predvečerje,sastav prisutnih se delomično izmenio,ali društvo se još povećalo...Toma poručuje li poručuje i plaća li plaća...pisao je izveštač TV novosti početkom sedamdesetih godina"...
„Naslovna pesma je bila „Žena moga prijatelja" Enrike Masijasa.Posle toga snimio samjednu ploču sa narodnim pesmama,ali ploče su bile tehnički lošeg kvaliteta,škripale su,a i ja sam pevao loše.Bio je to fijasko u startu.I pre toga u samom početku bio sam strašno nesiguran u sebe,uplašen od života,od pomisli d a ću izgubiti posao i ostati bez sredstava za život-a posle tth ploča izgubio sam svaku,do tada potajno gajenu nadu da ću ikada uspeti da se probijem i dokažem izvan kafane"...
„Valjda sam u mladosti video u filmovima ili pročitao u knjigama o pozitivnim ličnostima i dobrim ljudima.Voleo sam da igram dobrog čoveka,da ljudima činim,da nekome kupim sto karanfila,jaknu,da načinim neku glupost koja za druge nije normalna.To mi je prijalo...Pare su mi sližile da se zabavim,jer me je sve interesovalo.Ako se nađem u društvu gde se kockalo-to me zanimalo.Ali,kockao sam se van svakog sistema.U tim krugovima se govorilo da sam najveća ovca koja se rodila za kocku,i to je verovatno istina.Dok ono igraju za pare,ja se zabavljam.I kad nisam imao para,bio sam miran i srećan"...
„Sretao sam puno novinara,urednika sve mi je bilo na dohvat ruke,a tako daleko,jer su svi bili popularniji,slavniji.Ljudski je bilo sanjariti o slavi,da te ljudi znaju,prepoznaju na ulici...Sećam se pevao sam u Sarajevu sa Džimujem Stanićem i Ivicom Šerfezijem početkom šezdesetih.Neki klinci su hteli da se zafrkavaju,pa su došli i tražili mi autogram,nisam bio siguran da se šale,ali sam im potpisivao.Onda je pukla bruka u čaršiji,kao ima neki ludi pevač u „Evropi",deli autograme.Počeli ljudi svake večeri da dolaze i traže autograme.Ništa nisam kapirao dok mi prijatelji nisu rekli da sam u stvari,predmet zajebancije"...

"Godine 1969. pocinje prava prica o meni. Prestao sam da pevam po kafanama, jer je poceo da mi pristize novac. Ogromna lova. Mnogi od mojih poznanika i prijatelja i danas misle da me je taj novac zbunio, izmenio, poremetio. Na neki nacin su i u pravu, ali ne onako kako oni misle. U stvari odjednom sam se obreo u situaciji da za kratko vreme resim svoj zivot. Tada se u meni javio neki neobjasnjiv otpor prema takvoj mogucnosti. Nisam hteo da se mirim sa cinjenicom da mnogi divni, posteni ljudi koje sam poznavao i voleo, imaju neuporedivo manje od mene. Poceo je da me drma nekakav cudan zivot. Nisam zeleo, a ni mogao da zazmurim i pobegnem u neku svoju malu sigurnost. Poceo sam da trosim nemilice. Kao da sam mrzeo zivot. Medjutim, ni jednog trenutka nisam bio pozer. Da sam bio onda bih verovatno kupio jahtu, ili isao u Pariz da se segacim, da se slikam sa Aznavurom, Bekoom... Sta ja znam... Mogao sam svasta da cinim, imao sam sve te mogucnosti. Umesto toga izabrao sam kafanu. Poceo sam da se opijam, da se kockam... Pretila mi je ozbiljna opasnost da postanem hronicni pijanac. Pio sam na koncertima, izmedju koncerata, sa poznanicima, kao i sa ljudima koje pre ni posle nisam sreo... Cinio sam sijaset ludorija. Znao sam, recimo, da kupim cvece za pet stotina hiljada i da ga onda delim zenama na pijaci. Mozda su mislile da sam lud ili pijan. Ali, meni je bilo divno. Cesto sam prilazio nepoznatim ljudima i gurao im novac u ruke. Zeni koja radi u kafanskom toaletu, davao sam po sto hiljada dinara. Znao sam isto tako da placam celog dana i cele noci svima u kafani. Sada, kada se setim svega, mislim da niko bolje i brze od mene nije trosio pare..."

„Ne verujem da je ikad na mom koncertu bio makar jedan političar,što bi bilo predivno...Da sam na njihovom mestu sam sebe bih naterao da dođem,da se umešmmeđu narod,da makar prošetam ulicom...Što ja ne bih mogao da se sretnem sa Đuranovićem i da pitam-Kako si,hoćemo li da popijemo kafu.Voleo bih takve ljudske kontakte baš kao što je to Tito činio ili ljudi iz njegove generacije.Ti ljudi nisu bežali od života i naroda"...
„Pevao sam dvaput pred Titom,prvi put u Karađorđevu početkom sedamdesetih...drugi put u Sarajevu...mada sam imao želju da mu pevam još mnogo puta...Nažalost nikada nisam imao priliku da ga lično upoznam"...
„Nije u pitanju samo muzika-ljudi znaju šta sam sve radio,proživeo.Oni počinju da se identifikuju sa tobom,da te vole.Ta mlađa generacija recimo,ne misli da sam ja šašav čovek.ali njima takva sloboda prija,jer oni vole ono što štrči,što nije obično.Ne radim ja to što sam napravio neki scenario kako ću živeti u narednih 20 godina,ali sam sve činio instiktivno,i to se ljudima sviđa.I među publikom i među kolegama me ne uzimaju ozbiljno-ali me zato vole.Ima,doduše ljudi koji me smatraju za budalu,da nemam para,da sam pijanac,ali u suštini i to je deo onog što jesam,Malo sam otkačen sigurno...pa dobro napijem se po koji put,svratim u kockarnicu,idem na fudbal...Ne kockam se da bih dobio,već zato što je vreme relativno,što me interesuje ono što je nobjašnjivo u ljudskoj prirodi.To u kocki mogu da istražujem,jer nije bitno pogoditi samo broj u ruletu,već ostiti nešto što je duboko u tebi.Uostalom ljudi se kockaju u ratovima,u politici u investicijama...a meni je san da se kockam sa 100.000 dolara.Jedne noći u Baden-Badenu dobio sam 80.000 maraka i druge noći sve izgubio,ostao sam opet „zero"...
Toma ćuti i guta pažljivo svaku profesorovu reč.I on i Gordana.Jer,od profesorove reči sve zavisi.Posle te poste Toma je bio nešto opušteniji,smireniji.Čak se i nekoliko puta i od srca nasmejao.Kao nekada kad bi sa društvom posle mučnog vežbanja šlagera u „Stadionu",krenuo na burek,ili na „po jednu s nogu".U očima mu se vidi dajedva čeka ponovni susret sa pesmom.Punih 35 godina su zajedno.Čak i sanjaju jedno drugo.
-To ti je-objašnjava Toma-kao da dišeš.Svake noći pesma mi dolazi u san.Samo,bez ikakve kontrole,to se događa.I kao da me zove da joj se što pre vratim.Kada bih samo mogao da shvatiš koliko mi ona znači.Mislim da bih istog časa bio zdrav,kada bih zapevao"...
„Samo još malo da se podgojim,posle svih operacija i ležanja i da mogu da vozim auto.Prvi nastup koji se ukaže,ja odoh.Eto to sam rešio.Ali ovde te nakljukaju lekovima pa ti nije ni do čega.Zato i žurim da izađem.I na ploči treba da radim.Pet kompozicija ću ja da napišem,a ostalih pet će Goran Bregović,Đoka Balašević i još neki od vrhunskih majstora.To ću da snimim i onda ću da napravim veliki koncert u Domu sindikata"...
„Ranije mi je bilo toliko loše da nisam imao vremena ni da mislim.A sada,nećeš mi verovati,ali svake noći sanjam da pevam.Na raznim mestima.Bože moj,svu noć ja pevam na koncertima.Valjda,što nikada ovoliko dugo nisam bio odvojen od pesme"
„Tužna prošlost je daleko iza mene,ali je nikad nisam zaboravio"
„Ja sam doživeo užas i slavu,bio gladan i primao milione,život me je šibao,ali nikada njegovo kormilo nisam ispuštao iz ruku"
„Ovih dana očekujem ženu i sina.Do januara ćemo biti ovde,a od proleća opet u Kanadi,,da bi smo obavilineke poslove i pripreme za konačan povratak.Imam mnogo planova,mnogo toga želim da učinim i nadoknadim,naučim i postignem.Sad znam da sam grešio što nisam bio sigurniji u sebe i svoj rad.Mislim da sam dužan da nastavim tamo gde sam prestao da radim.Da budem ono što jesam,bez kompleksa i nedoumica.Vreme donosi prave situacije,pokazuje šta vredi,a šta ne,šta se zaboravlja,a šta ostaje"...
„Ja sam uvek voleo ljude i verovao im.Mislim da su i oni voleli mene i verovao sam da sam dobar čovek ako im pomažem.Ili sam želeo to da postanem,ili da sebi dokažem da jesam"...
„U stvari želeo sam da pobegnem od svega,bilo kuda...i od sebe.Da živim skromno,nezapaženo,ali da nađem mir,neku ravnotežu u životi i u sebi samom"...
„Ja sam,što mi je najvažnije,pred sobom čist-nikada nisam tvrdio da je to što radim naša izvorna narodna pesma.Mnogo pre nego što sam postao ono što sam danas,godinama,dok sam pevao po krčmama,tražio sam svoj stil kroz rad,starao se da stvorim pesmu koja će se svideti ljudima.Koliko tu ima starnih primesa,zaista neznam,ali znam da sam na pravom putu-zar se danas osadeset posto produkcije fabrike ploča ne pravi u tom stilu?I to moraš priznati,u stilu-koji se zove-Toma Zdravković"...
„Venčali smo se Goca i ja.Ona je ostala u drugom stanju.Ja sam nešto malo pevao,kockao se na konjskim trkama.U stvari Goca je radila.Imala je frizersku radnju...Došlo je vreme da malo razmislim o svom životu,o tim mojim pijankama,o životu koji nije vodio ničemu.
Bilo je to samouništenje...umorio sam se od života ,od nemaštine,od pića stalnog potucanja i kockanja sa životom.A umorio sam se od detinjstva.Preko žurke Cuneta Gojkovića,Kibeta,U Čikagu sam opet dospeo u bolnicu- Nema više igre,ovo je ozbiljna stvar.U kratkom razmaku dvaput sam operisan.Svaka tri meseca morao sam da idem na kontrolu.Bio je to stvarno-rak.Govorili su mi da nesmem da pijem,da nesmem da pevam,da moram da se šetam...a,ja sam radio sve soprotno-isto sam živeo kao nekad.I čekao da umrem.To se tako vuklo dok se stanje nije normalizovalo"...
„Odjednom sam shvatio da ja tu nemam šta da radim.Čuvao sam dete dok je Goca radila-kakva je to bila budućnost.Rešio sam da se vratim u Jugoslaviju.Da ja odem prvi i proverim da li su me zaboravili.Nije mala stvar-pet godina je prošlo.Doduše dolazili su pevači i muzičari i uveravali me da se moje stvari vrte na radiju.No ja sam sumnjao,sve sam mislio da me onako prijateljski teše.I najzad,1979.godine vratimo se u Jugoslaviju"...
„Pesma „Umoran sam od života"stalno mi se vrtela u glavi,ali me je nešto zbunjivalo-koga interesuje to što sam ja umoran od života.A da pesmu pišem i pevam samo zbog sebe bilo bi besmisleno...U muzičkom pogledu za ovu pesmu nisam mogao da nađem najbolje rešenje.I jednom dok sam sedeo u „Šumatovcu" otpevao sam frazu „Ej kafano muko,ej živote moja tugo"...Srećom,naišao je Sele koji se tada oženio Usnijom Redžepovom.Molim te,zapiši zaboraviću.Odemo do „Grmeča" i on mi sve tu sve „nacrta"...Prvi put sam je otpevao na „Hitu leta".Očekivao sam da će se svima dopasti.Ja pevam ceo stadion zviždi...Slušaj indijanac,nemoj da si lud.Publika se odvikla od ovoh tvojih stvari.Ali,to će kad tad biti hit-govorio mi je Kemal Monteno...Posle godinu dana,tako je i bilo.Pesma je postala tražena.I ploča se kupovala na veliko"...

„Često sam se pitao-zašto me vole mladi?Valjda zato što ovaj čiča ume da gleda i peva ada ne laže.Mladi žele da se zabave,da se olakšaju uz moje pesme,da se uz njih opiju i zabave.I ne znaju šta ih vreba kasnije-ako nastave sa kafanom.Oni u mojim pesma nalaze boemstvo i priliku da se ižive.Da malo liče na čudnog Tomu Indijanca.Oni u tim pesmama nalaze olakšanje svojih drama,nezadovoljstava...To im je potreba,da dramu prime uz priče,zabavu sa opuštanjem.Kad bi moju pesmu primili kao istinu,odmah bi je šutnuli.Kao zabava-može,teško kao istina.Pesma tek da se ispucaju.Sutra malo boli glava,ali nema veze.Važno je da su svoje besove izduvali...A ja sam,što se tiče gluposti prema životu,uvek bio u prvim redovima.Nisam bio u šablonu,ni u životu,ni u pesmi.Pevao sam onako kako sam živeo,bez podilaženja i laganja"...
„Kako vino kavi špriceri,nema shvre više.Čemu to kad mi voda smeta"...Govorim ovako jer sam uzbuđen,po prvi put mi se desilo da mogu celim plućima da pevam.Posle operacije dijafragma me nije pritiskala i poželeo sam,kao nikad do tada,da pevam i pevam...Ne onako estradno,publici,već samo za sebe,da pevam iz sve snage,da čujem svoj glas,da isteram iz sebe svu muku i energiju koja me oprhvala"...
„Zatekli smo ga u njegovom stanu na Julinom brdu.Tih pedesetak kvadrata su,kaže,i sve što je za stotine miliona uspeo da stekne i sačuva.Sve što mu je ostalo nakon 24 godina pevanja(pruča iz 1981.godine).Kako mu je to pošlo za rukom,kada su njemu vrata uspeha,popularnosti i bogatstva bila širom otvorena?Kao malo kome u poslu u kojem se bavi.
-Novac je bar za mene uvek bio velika misterija.Da bi me shvatili ispričaću ukratko svoj život,do trenutka kad sam se preko noći iz anonomnosti vinuo do vrha i koji sam dotle mogao da gledam iz daljine.Maštao sam o nekom što su koji će mi pomoćiu da pevanje postane moj fakultet i moja kuća,uopšte i sve što mi je nedostajalo.
Pomno sam slušao sve što se u to vreme pevalo i sviralo kod nas i napolju.I kupovao od svega pomalo..."
„Vidite ja nisam ni Bah ni Mocart,ali beskrajno volim ono što radim,ako hoćžeš da budem iskren reći ču ti.
„Kada bih se ponovo rodio,radio bih sve to drugačije.Ništa od ovog života ne bih ponovio.Totalno bih se izmenio.Izuzev,razume se,ovog toplog porodičnog trenutka,moje male oaze u kojoj crpim snagu i energiju za teške estradne borbe"-rekao je u svom poslednjem intervjuu za „Politiku ekspres" već teško bolesni Toma Zdravković.
„Niti sam ja bio veliki kockar,niti sam izgubio velike pare na kocki.Iskreno govoreći,najviše sam izgubio na pozajmicama-pozajmljivao sam pare,a one mi nikad nisu bile vraćene"
„Smrt je tri puta dolazila po mene,ali se i vraćala praznih ruku"
„Pevači su teško hendikepirani ljudi u odnosu na druge.Oni su previše opterećeni,frustrirani i izgubljeni u težnji da budu tiražni,bogati i popularni"...
„Istinski sam živeo-na svoj način.Igrao sam se sa životom dugo vremena.To je moja priroda.Živeo sam divan život sa užasno velikom slobodom.Važno je da budeš mlad i u šezdesetoj i da možeš da shvatiš probleme šiparica i dečaka,da se sa njima družiš i da ti sve bude blisko.Nisam varao,nisam lagao. Ako se priča da sam malo više pio,ili igrao karte,delije to simpatično"...
„Kažu,najteže je prošlo.Ali mi nije ništa lako ni ostalo-kazuje Toma.
„Sa vrata naviruje čovek.Krupan,snažan.U svetloj pidžami-Glavu gore Tomo-kaže zvonkim glasom-Ne daj se.
--Jel,glavu gore,a dupe u soške-odvrati Toma kao iz topa.
Čovek nešto promrlja u stilu da se treba hrabro držati,i ode hodnikom.
-Nerviraju me tako ponekad ovci što su prezdravili,pa čekaju da idu kući.Samo hrabro.Znam i ja to.Muka se trpi.Ko da će prestati bolovi kada mi kažu-drži se hrabro.Držo bih se ja ali boli"...
„Verovao sam da će doći i taj dan.Poistovećivao sam svoj život sa pričama iz filmova u kojima je istina divna.U jednom takvom filmu,koji sam gledao šezdesetih godina igrao je Mario Lanca.Bila je to priča o zaboravljenom pevaču koji se vraća u svoje mesto.I ponovo postaje slavan i popularan.Ne znam zašto,ali ja sam verovao da je ta priča i moja priča":...
„Da sam ja publika nikad ne bih slušao Tomu Zdravkovića,a narod to voli,on je dobar,ali ja sebi ne valjam...i što da se lažemo,ja muziku pravim zbog ljudi.Kada bih komponovao samo zbog sebe,onda bih pevao u kupatilu,i nigde više...Narod kažeko peva zlo ne misli,a ja dodajem-ko peva ne laže...Nikada nisam varao i zato tako dugo trajem...Ja ne pevam tuđi,već svoj život,istinu,a ona se skupo plaća i skupo naplaćuje"...
„Ne verujem u autore koji godišnje napisu 100 pesama"...
„Pozajmljivao sam pare,a one mi nisu vraćane.Ali to ne smatram tragedijom.Kao što nije katastrofa što su mi svojevremeno pojedini „veliki"beogradski mangupi otimali pare"...
„Možda bih mogao da kupim tirkizni mercedes,ali kako brate,kad u mom džepu pare imaju noge"...
"Ma kakva operacija,kakva rana.Postoji 999 načina da se umre,a samo jedan da se život lepo proživi...Ove dane što sam proveo u bolnici,ne računam.Život moj teče dalje.Zavesa nije pala ,sledi ono što je neminovno u pevačkom životu-snimanje,koncerti"...
„Ja sam tada živeo kao da sam pao sa neba.Shvatio sam da ništa nisam napravio,a budući da sam bio siguran u sebe,rešio sam da probam nešto drugo.I Nemačka i Amerika su izazovi koje sam hteo da probam.U Nemačkoj se ništa nije dešavalo-pevao sam,zarađivao neke marke,samo je sve bilo mnogo ružnije-ti mali,sitni burdeljčići u koje dolazi naš svet.Za te ljude je 1000 maraka pravo bogatstvo,po prirodi srvari takav čovek namah postaje bahat,osion,vuče te za rukav,gura ti 100 maraka i hoće da te kupi.Kada sam došao u Kanadu,znao sam da neću pevati u „Hiltonu" ili „Holidej in-u",bio sam svestan gde ću raditi.Ljudi koji su me slušali bili su pažljivi,obzirni dok me nisu izgustirali-onda im služiš da se sprdaju sa tobom,da ti govore da si propao čovek,da ti govore da nemaš više gde da pevaš,to mi se događalo.I bukvalno sam dotakao dno života"...
„Najzad sav taj moj rastrgani život,sve te bure,pijane noći,lutanja,pokušaji da se uhvati vetar,umorile su me.Ponestalo mi je snage da se nosim sa nečim što je bilo jače od mene.Opterećeivalo me je i to što su mnogi ljudi oko mene počeli da me glefaju kao izgubljenog pijanca"...
„Nisam mogao da pijem i da stvaram.Sve češće su me obuzimala depresivna raspoloženja.Kao ličnost nikada nisam bio jak.Počelo je i zdravlje da me drma.U trnutku kada sam mislio da mi je kraj blizu,spakovao sam se i otišao u Nemačku.Hteo sam da pobegnem od sebe,od ljudi koji me znaju,jednodtavno od svega.U Nemačkoj sam se kockao do besvesti.Gubio sam za jednu noć i po 80.000 maraka.Što je i najgore,ja nikada nisam umeo da se kockam.Od kocke nisam dobio ni pare.U Nemačkoj sam izgubio sve.Ne znam,koliko...Onda sam otišao u Kanadu,tamo gde sam bio i pre dvadesetak godina.Bez igde ičega.S tom razlikom što sam za toliko godina bio stariji i umorniji...U Torontu sam upoznao i Gordanu,moju sadašnju ženu"...
Uvek sam verovao u ljubav-kaže Toma-tada je ona za mene značila život i više od toga...Možete mislizi koja je to želja za životom,koja ljubav,ja koji sam po prirodi bio slabić,odlučih da se oženim posle tri operacije i dijagnoze da bolujem od raka.Rodio mi se i sin Saša...Ljubav,želja za produženjem i trajanjem-bila je jača od opake bolesti...
-Ništa lepše od svoje domovine,od svog doma-kaže pomalo setno Toma-Trebalo je da mi se dogodi sve ovo što sam preturio preko glave,pa da shvatim pravi smisao življenja...
Na vest o Tominoj smrti,radio je svirao „Ciganku".I tu „Ciganku" Toma je proživeo.Priča o njoj je zapisana,a ima još Tominih storija o pesmama i ljubavima.
-U proleće1962.godine,trebalo je da idem u vojsku,ali sam to stalno odlagao jer sam prvi put potpisao eksluzivni ugovor,i to sa „Diskosom".Već sam pisao neke pesmice,a na repertoaru sam imao nekoloko svojih pesama.Naravno,pevao sam ih po kafanama,a ne na koncertima.U međuvremenu sam avanzovao i sa instrumentom.Kad god bi klavijaturista napravio pauzu,ustao da popuši cigaretu,ja sam sedao za klavir.Voleo sam to i učio.Kasnije u „Gradskom podrumu",kad nema klavijaturiste-ja sviram.Sa notama je išlo teže.Nesreća je u to vreme što sam morao da pamtim svaku frazu,a na programu sam imao oko 1000 pesama.Vežbao sam pamćenje i bilo je dovoljno da čujem neku stvar,pa da je znam.Tako je bilo i sa mojim kompozicijama.Jednostavno koncetrisao sam se na tekst-jedino je to bilo zabeleženo.No,često se događalo da neke ideje,neke pesmice i zaboravim.I to svoje.Da bih neku melodiju trajno upamtio,pevao sam po celu noć.Non-stop.To je bila cena nepoznavanja nota"...
„Veroveo sam i ja ponekad lagano pokušavajući da u karijeri spasem živu glavu-u kafani.Ali jedno je kafana i preživljavanje,a drugo sposobnost da se sačuva što je u čoveku kreativno,iskreno,baš iz duše.Stvar je u tome što sam ja i pored svih peripetija,ostao ono što jesam-a to je-romatična budala"...
„U tome je bilo i možda mnogo istine.Od svega što sam u kafanipevao,ja sam ipak najviše inklinirao španskom melosu,njegovim ritmovima i harmonijama.Pošto su to uočili i osetili da te stvari „idu" aranžeri i izvođači su te elemente prenaglašavali,a ja nisam imao teorijskog znanja ,niti autoriteta,da se tome suprotstavim-iako sam neke svoje pesmice u sebi drugačije čuo.Pa,ipak,siguran sam da bi u Španiji malo ko u njima našao nešto špansko"...
„Danas sam svestan da sam često reagovao preosetljivo,neadekvatno-zbog neke nepovoljne beleške u novinama-preko koje sam mogao mirno da pređem-danima sam bivao nesrećan,van sebe,nesposoban za bilo šta,i sve ćešće sam se pitao da li sve to što radim ima smisla i značaja-ili je zaista potpuno bezvredno"...
„pijem kao svaki običan čovek.Volim društvo,piće i veselja,ali nikada nisam bio pijanac.Nikad me niko nije video da se valjam po ulici".
„U mladosti sam bio iskompleksiran.Verovao sam da sam bio ružan.To me je tištilo.Ono što mi priroda nije npodarila,morao sam da nadoknadim na drugi način.Zato sam počeo da pišem stihove i da komponujem.Da sam bio razmaženi lepotan,siguran sam da ne bih učinio sva što sam kasnije postigao"...
„Ja niti sam budala,niti sam pak neka izuzetna ličnost.Ja sam samo jedan normalan čovek,koji sticajem okolnosti peva neke tužne pesme.Nisam ni supermen,ni svetac"...
"Nisam toliko ćorav da na svojim koncertima ne vidim kako i mlađi i stariji veruju u ono što im pevam,šta im poručujem.A to je baš iz duše.Iz duše jedne romantične budale.Kažem zato što je u ovim godinama budalasto biti romantičan.Postoji tu neki đavo,možda i anđeo,ne znam,ali je se hteo ne hteo držim svog puta,puta srca"...spontana procena mojih autorskih i pevačkih kvaliteta.Jer ja sam jedan ozbiljan čika koga ne slušaju zato što ima divne place oči i lepo izgleda,nego zato što uspeva iskreno da prenese sutuacije u kojima se svi nađemo.Nadam se,na jedan pošten način.
"Mnogi su mislili da je preko mojih ruku prešlo mnogo para i da je trebalo da ih sačuvam.Ali,mnogi i ne znaju da Toma nije mogao da odoli kocki.Naročito kad su se kod nas otvorila kazina.Posle svakog koncerta on je sedao u auto i odlazio da se kocka.Igrao je sve dok ne bi sve izgubio-kaže Gordana.
"Mnoge stvari čovek mora da ima iza sebe da bi bio slobodniji-priča nam Toma dok sedimo u njegovom jednosobnom stanu na Julinom brdu-Mislim da sam bolje komunicirao dok sam bio neafirmisan.Onda,kad sam shvatio da mi sve ide od ruke,izgubio sam samog sebe.Tada,kada sam zarađivao velike pare,počeo sam da pijem,da se kockam,da se nesrećno zaljubljujem.Tada sam imao dosta prijatelja,ali malo sebe.A onda je došla bolest.Ona me je ošamutila i naterala da trezvenije razmišljam o sebi i svojim postupcima.Strahovao sam od raka.Ali,verovao da ću se izvući.Jednostavno,nisam želeo da umrem"...
"I pored slave,Toma nije prestao da nastupa po kafanama.Neki od gostiju nisu bili ni rođeni kada su nastajale neke od pesama koje sada zajedno pevaju sa njim-Možda sam ja preteča te muzike koja se danas svira.Ali,najverovatnije,to je neka njihova-svim srcem stojim iza svake napisane pesme,iako mi se dešavalo ne prođe svaka kod publike.Bez šale ozbiljno razmišljam da od takvih melodija napravim prigodan album pod nazivom"promašene pesme".Možda bi bolje išlo u novom pokušaju"...
"Stari dobri viski zamenio sam lekovitom vodom iz Prolom banje,prija mi organizmu.Ne da se Toma,mada su mnogo puta dizali ruke od mene"...
"Sada baš gledam nešto ovog Konjovića,kome su se svi toliko divili,dok sam ga kupovao,i nisam siguran da li bih ga uopšte uzeo,da nije u pitanju taj slavni autor-iskreno kazuje Toma-Koštao me je papreno,ali ne žalim-na vrednim stvarima ne treba škrtariti.Tako se i ja nisam ustručavao da iz džepa izvadim dve milijarde i uzmem ono što mi se dopalo.Nema potrebe da vam pričam šta mi je sve žena rekla kad sam se vratio kući sa gepekom punim slika"...
"Ja bih bio odličan menadžer s obzirom na estradno iskustvo.Kako bih pevača obrađivao,folirao,savetovao"...
"Ja sebe smatram šansonjerom a ne narodnjakom,zato što u mojim pesmama ima i zvuka harmonike"
"Ne znam da objasnim takve postupke,meni davanje pričinjava radost,možda je koren takvog ponašanja nekakav kompleks,šta ja znam.Mnogi prijatelji su me kritikovali,da bi nakon izvesnog vremena provedenog u ludovanju sa mnom zaključili da sam u pravu.Čemu stiskanje,gomilanje,narod je to meni dao,narod neka i uzme"...
"Vidim njih pedesetak ljudi u gledalištu imaju za mene osmeh,pozdrave me,popričaju i ja pevam za tog gledaoca u publici,jer ako voliš ljude ne možeš u publici gledati ljude kao masu koja plaća ulaznice,a ti si kao Bogom dan da ih zabavljaš...Od malih nogu nastojim da budem čovek koji voli,izato je pravo da pare koje zaradim potrošim sa tim istim ljudima...Zato ja uvek imam para i nikad ih nemam"...
"Pa neću valjda da kažem da sam budala,a narod misli da sam izuzetan.Ljudi prema svojim afinitetima nekoga zavole,a nekoga ne.Drago mi je da ima hiljade ljudi kojima je Toma Zdravković prirastao za srce.Lep je to osećaj.Daje ti sigurnost i nove motive.Lažu svi koji kažu da im smeta popularnost.To tako su odvratne lažovčine i tvrdim da bi se odmah ubili kad bi izgubili tu popularnost "koja im smeta"...

"Ja sebi ne dozvoljavam da lažem.Kad sam otkačen,ja sam otkačen,nema foliranja.Čak i tada volim ljude.Ta potreba da volim svet oko sebe,daje mi neku snagu da se ne stidim pred publikom.Velika je stvar izaći pred publiku,a da nemaš nikakve petlje.Ja pevam,a ne lažem"...
"Ja sam ranije mislio da sam pozer ,da se foliram.Kasnije sam shvatio da to nema veze sa foliranjem.Ja mogu da pevam za 300.000 dinara.Mada mi nije svejedno gde pevam.Oduvek sam želeo da imam revijske orkestre,ma filharmonije.Jedino muzika me može ispuniti totalno,bez ikakvih drugih želja.Da mi ne treba novac.To mi zaista nije centralna vrednost.Da mi je novac najvažniji u životu,ne bih mogao da se šetam u tako velikom dijapazonu,čas gore,čas dole"...
"Želeo sam da se izgubim i propadnem.Da odem zauvek u-aut.U to vreme sam strašno mnogo pio...I kad treba da propadnem,onda treba da odem u inostranstvo,jer se tami bolnije i strašnije propada"...
"Način života se ne određuje matematički.Neko ima potrebu da se promeni.Verovetno se i ja menjam.Ali,kod mene postoji neka navika i potreba da budem opušten,skoro nepromišljen,da ne mislim na posledice,a i danas ne ulazim u suštinu stvari...Shvatio sam da mogu da umrem,da me nema,da mogu da volim,da budem đubre.Kad bi me neko uverio da u svetu nešto zavisi od mene...ja bih se verovatno uozbiljio.Ali ja mislim da sam jedan prosečan čovek,koji pomalo živi sa muzikom i pomalo sa ljudima...i onda nemam ja obavezu da nešto mnogo sebe udaram u glavu"
"Po prirodi sam veseo čovek.Međutim,meni leže tužne pesme.Zamislite mene da pevam poskočice.Ma idite...Ja sam veseljak,ali u mom životu je bilo više tuge nego sreće"...

"Ja bih strašno voleo da mogu objasniti život.Ne mora to da bude kroz pesmu.Verovatno je to nemoguće,ali sam u zabludi,da lupam gluposti.Nije važno da li ja to mogu,što to ne umemšto nism dovoljno obrazovan.Važna je ta moja želja.Važno je da postoji i ja se nje ne stidim.Mogu da budem najveći dripac na svetu,a da istovremeno najdivnije osećam neke stvari koje druge ljude i ne dotiču.Ti moji pokušaji,koliko uzaludni,toliko su valjda i simpatični,jer su iskreni i pošteni.Zato me moja publika i voli"...
"Nervira me kada sam neodgovoran.Eto,na primer pozvali su me da pevam u "Hronici".Ja obećam i povezem roditelje u selo.Kad tamo,mlado vino i pečene semenke...Pijuckam ti ja ono vino i grickam...i onda dođem do zaključka-mora se samo umreti"...
"Na to pitanje baš i nije teško odgovoriti,jer čitav moj život je bio satkan od gluposti,ako i sam nije jedna velika glupost...Osnovni preduslov da budeš glup je nastojanje da budeš pametan.Čim se recimo,kao sada nađem sa novinarom ili uopšte pred nekim pred kojim moram da budem pametan,tada počinju da kuljaju gluposti.Kada sam sa sobom,onda mislim da sam pametan.Tako valjda svako od nas misli"...

"Ne,ne igram ja konja,nego sam se u Americi često kladio na konje.Doduše,biću pošten,igrao sam često u životu konja"...
"Mi sa estrade živimo jedan pravolinijski život,malo znamo,malo čitamo.Opsednuti sobom,gubimo osećaj za realnost i onda ti se dogodi da onako pun sebe,odeš malo u prošlost,pročitaš o ljudima koji su nekada,kao i ti,mislili da se sve oko njih vrti,i sa užasom shvatiš da za te ljude nikada nisi ni čuo,i da ista sudbina čeka i tebe"...
"Lepo je lepo misliti o sebi,da vrediš.I ja to ponekad mislim i pravdam se na neki način,ali imam utisak da mi pevači mislimo da se sve vrti oko nas.To je velika zabluda,međutim,da nije nje,ne bismo se osećali prijatno,zapali bi smo u depresiju i ne bi bilo uspeha u poslu"...
"Tačno je da nekada ne volim da pričam sa novinarima.Imam neki otpor,ili ne volim sebe,ili ne volim novinare,tek,neki đavo se događa u meni"...
"Jedva sam čekao da izađem,bolnička atmosfera me ubija.Kada je došao dan izlaska,mene spopalo uzbuđenje kao pred venčanje.Mislim ja-E Tomo nećeš više u bolnocu pa makar crko.Lekari,ti divni ljudi kojima dugujem zahvalnost do groba kažu mi-Nemoj Tomo da sečeš granu na kojoj sediš.Ako popiješ još jednu čašu vina eto te ponovo kod nas.I stvarno sam odlučio da ne popijem ni jednu čašu-već celu flašu.Šalim se,ali nameće se pitanje-kakav mi je to život ako moram da se odreknem ovog,onog i još sijaset životnih zadovoljstava.Treba da živim ka o pod staklenim zvonom"...
"Kada bih se ja prihvatio bilo kakvog drugog posla(Neki privatni biznis..),to ne bih više bio ja i nijednu pesmu više ne bih mogao da otpevam.Tu nikava podela ne dolazi u obzir"...
"Ispred restorana "Dva goluba" Toma Zdravković se osvrće levo,desno...Učinilo mu se da je video Dragana Džajića-Znaš,ja sam veliki Zvezdaš i hteo bih da pitam nešto Džaju,naravno o Šekiju...Džaje nema pa ulazimo u restoran.Toma nastavlja svoju navijačku priču-Konačno sam i ja zadovoljan-dva najveća zvezdaša na svetu Moka Slavnić i Šeki postali su treneri košarkaša i fudbalera Zvezde.Srce mi je na mestu"...






                    
 
Views: 14969 | Added by: radule | Rating: 4.0/3
Total comments: 0
Search

Calendar
«  March 2011  »
SuMoTuWeThFrSa
  12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031

Entries archive

free counters

TOMA ZDRAVKOVIC

LEGENDA NARODNE MUZIKE