-LJUBAV-
Toma Zdravković čovek-emocija.Oni koji su ga najbolje poznavali tvrdili su da je uvek bio zaljubljen.Ljubav je bila njegove pokretačka snaga.
Ženio se četiri puta.Sreću i ženu koja ga je savršeno razumela našao je u kasno vreme kada mu je neizlečiva bolest već pripremala nekrolog.Sa Gordanom se upoznao u Kanadi.Ona je bila uz njega kada mu je bilo najteže.Rodila mu je i sina Sašu.Bila je sa njim i onog tužnog dana kada se njegova duša preselila na nebo.
Prvu ženu Olgicu upoznao je u Zrenjaninu i posle jednog sastanka odveo pred oltar.Ljubav i brak su trajali kratko.Kao svedočanstvo strasne i burne veze ostala je kćerka Žaklina koja danas živi u Holandiji.
Milicu je sreo u Gradskom podrumu.Bila je redovan gost svake večeri.Upoznali su se i počeli družiti.Posle nekoliko meseci „smirena i razložna devojka iz vrlo dobre porodice"postala je njegova druga žena.Bilo je to 1970.godine.
Nadu Radovanović,farmaceutskog tehničara sa Cetinja oženio je „na prvi pogled",pošto je upoznao na plaži u Bečićima.Svadba je bila u Budvi u hotelu „Ostrvo cveća" a kumovi Olivera Katarina i direktor hotelaVuk Karadžić.
„Sve Danke,Branke,Ljiljane i Sanje,i ostala ženska imena koje sam opevao-istinita su-one su postojale.To su devojke koje sam voleo.Najmanje što sam mogao učiniti za njih je to da im posvetim pesmu".
„Imao sam velikih i malih,uzvraćenih i neuzvraćenih ljubavi,srećnih i nesrećnih,ali to nikada nije imalo veze sa pićem".
„Viđali smo se svaki dan i vrlo brzo postali bliski.Na žalost,ona je bila tako atraktivna,da sam ja upao u nervozu.Nije bila iz Tuzle,već iz Travnika,a u Tuzli je igrala rukomet.Za tu čaršiju je bila atrakcija i svi su kidisali na nju.Maltene sam bio izgubljen.Svaki trenutak sam morao da provodim sa njom iz straha da mi mi je neko ne preotme.Sa mnom u hotelu nije mogla da stanuje.Iznajmili smo neku sobicu i počeli da živimo zajedno.Ljubav prava,stalno zajedno.Išli smo na kupanje i to je bilo grozno.Ja sam tada imao 60 kiligrama,bio sam užasno mršav,sav štrkljav,pa sam bežao u hladovinu,bez kupanja.Jer,tamo su obično bili neki dasovani koji znaju da skaču sa trambuline.A ona,kad se skine u kupaći kostim,fenomen od lepote.I tako sam gledao da je vodim po nekim ćorsokacima,budžacima,da je ljudi što manje gledaju.Prvi put sam stvarno bio zaljubljen i preplašen"...
„Totalno utučen,ubijen,skrhan osetio sam ogromnu potrebu da nešto napravim.Video sam sebe na njenoj sahrani,a tamo nisam bio...Nekoliko dana kasnije,dok sam onako tup od bola,sedeo u brijačnici prekoputa hotela „Bristol"gledajući sebe u ogledalu,video sam i sebe i nju,i ceo naš život.Nešto je iskrslo.Kad sam izašao i seo za prvi kafanski sto,zapisao sam pesmu-„Buket belih ruža"...Odmah sam počeo da pevam tu pesmu.U Bristolu.Moja pesma,tekst,melodija-moja prva javna pesma.Malo je ko to znao.Samo jednom,osam godina kasnije na koncertu u Travniku,kad više nisam bio kafanski pevač,već postao poznati Toma Zdravković,otkrio sam o kome je reč.Tada i nikad više.Pomenuo sam svoju veliku ljubav koja je baš tu,u Travniku,sahranjena.Rekao sam i Slavičino ime.Plakao sam ja,plakala je cela sala.To nije bio koncert,već opelo...Umesto buketa belih ruža,ja sam joj na grob odneo moju pesmu.Prvu,kao što je i ona bila moja prva ljubav"...
„I eto mene ponovo u Nišu.U hotelu „Park".Sve me je podsećalo na Rušku.Sveža rana se otvarala.Tad sam počeo da pijem.Zivkao sam je telefonom,zvao da dođe,da se venčamo...Ništa!...Malo,pomalo rađala se pesma-Ciganka.Po završetku programa odlazio sam sa društvom u male noćne kafanice u kojima su svirali cigani.I Ruška je bila ciganka,tako da samtih pijanih noći u Nišu bio okružen Ciganima i spolja i unutra.I nije ni čudo što mi se usadila fiks ideja o „Ciganki"...Vratio sam se u Beograd.Dobio sam angažman u „Gradskom podrunu".Posle programa odlazio sam u Skadarliju da slušam Divnu Kostić,Romkinju.I jedne noći u jednom dahu,dok je Divna pevala,napisao sam tekst „Ciganke",a melodiju sam već imao.Sledeće večeri,kada je bila pauza u „Gradskom podrumu",isprobao sam sa muzičarima „Ciganku".Dopalo im se i od tada sam je pevao svake večeri."Ciganka" je postala slavna,ali samo po kafanama"...
„Bio je to greh-dirati kćerku kolege.Pogotovo u ono vreme.Ljudi te vole kao kafanskog pevača dok pevaš.A kada ne pevaš,sasvim drugi tretman-nisi niko i ništa,golja"...
„Nastavio je da peva po kafanama širom zemlje,ali to je sada bio rad.Učio je od boljih od sebe,i što je veoma važno,naučio je veštinu apsorbovanja samo onog što je u muzici koja je izvođen,vredno.Zaboravio je na svakodnevne zabave i sedeljke.Vežbao je na klaviru,čitao muzičke udžbenike,pisao stihove-tekstove za melodije koje će uskoro komponovati.Osećao je za pesmu koju on pravi neobično važno,kakav je tekst,svaka reč mora imati svoju harmoniju,i sve što se kaže mora zvučati melodično,mora imati ton i boju.Pogotovo su to morali imati intimni trenuci njegovog života za koje je on tražio izraz u muzici.
Ali sve to nije išlo do jedne zore u Novom Sadu, 1962. godine kada je ustao rano i pošao da se prošeta gradom koji se tek budio.U pekari gde je svratio da kupi burek,ugledao je čudesno lepu devojku koja je stajala ispred njega.Kad je kupila burek i izašla,pošao je za njom u nameri da joj priđe.Ali,nešto ga je sprečavalo da učini onaj napadački,nepristojni korak,i nastavio je da ide za njom uživajući u skladu njenih pokreta.U njenom hodu.
Prenuo se iz misli tek kad je devojka zastala pred jednom kapijom,otvorila vrata,okrenula se,osmehnula se i rekla:
-Ludi,Tomi!Potom je zamakla iza vrata...A Toma stojeći zapanjen,prvi je osetio da jedna reč zvuči puno,intezivno,i da je sama po sebi već pesma.Odjurio je u sobu,seo za klavir i napisao svoju prvu pesmu koju će iste večeri pevati.Nazvao je „Ludi Tomi"...
„Ljubav se nikada ne može sakriti,ponajmanje su to mogla ova deca.Jedan bolničar ih je opazio i prijavio zameniku upravnika,izvesnom Ćiriću.Ovaj je odmah naredio da se Toma briše sa kursa i iz bolnice premesti na neko bolničko imanje izvan grada i to sa novim zaduženjem-od čistača je postao svinjar.
„Lišen prisustva dragog bića,Toma je još jednom prokleo nebo koje se zareklo protiv njega.Hranio je svinje i danima razmišljao šta da čini.Najzad je odlučio da napusti sve-i bolnicu i svinje,i da se ponovo vrati na ulicu"...
„Našao sam divnu devojku-ushićeno je govorio Toma.Sinoć smo se upoznali,noćas zavoleli,a jutros sam shvatio da će samo ona moći da postane moja supruga"-govorio je Toma Zdravković novinaru TV revije u junu 1972.godine,neposredno nakon što se zaljubio u Zoricu Miladinović,šarmantnu sekretaricu „Srbijaturista" u Nišu.
„Žene sm uvek voleo,često sam zbog njih potpuno gubio glavu.U mnogim pesmama sam se obraćao odrećenoj ženi.Pevao i jecao za nju.Sve te pesme bile su vrlo iskrene.Recimo „Danka".Posvetio sam je Danki Novović u koju sam svojevremeno bio zaljubljen.Međutim,bez nade i uspeha,što se iz pesme vidi"...
|
